Page 70 - George Orwell - 1984

'çordç Orvel – 1984.

glavom na njegovoj savijenoj ruci. Skoro sva åminka bila je siåla na njegovo lice i
na jastuk, no jedan lak potez rumenila joå uvek joj je isticao lepotu jagodica. æuti
zrak sunca na zalasku pade preko podnoçja kreveta i osvetli kamin, gde je voda u
lonĆLĄu burno kljuĆala. Dole u dvoriåtu çena viåe nije pevala, ali su s ulice dopirali
slabo Ćujni deĆji uzvici. On se uzgred pitao da li je u ukinutoj proålosti bilo obiĆna
stvar leçati ovako u krevetu po sveçini letnje veĆeri, muåkarac i çena, bez odeĄe,
koji spavaju jedno s drugim kad im se prohte, priĆaju o Ćemu im se prohte, niĆim
neprimorani da ustanu; koji jednostavno leçe i sluåaju mirne zvuke åto dolaze
spolja. To sigurno nikad nije bilo svakidaånja stvar. Dçulija se probudi, protrlja oĆi i
podiçe se na lakat da pogleda prema peĄi.

"Pola vode veĄ isparilo", reĆe ona. "Sad Ąu ja da ustanem i skuvam kafu.
Imamo joå sat. U koliko gase u tvojoj zgradi?"
"U dvadeset tri i trideset."

"Kod mene u domu u dvadeset tri. Samo mora se biti joå i pre, jer... ej!
Gubi se odatle, pogani stvore!"
Ona se najednom izvi u krevetu, dohvati cipelu s poda i zavitla je u ugao
deĆDĆkim trzajem ruke, istim onim pokretom kojim je onog jutra tokom Dva
minuta mrçnje hitnula reĆnik na Goldåtajna.
äta to bi?" iznenaćeno upita on.
"Pacov. Videla sam ga kako je proturio njuåku. Tamo u ĄRåku ima rupa. Ako
niåta drugo, bar sam ga dobro uplaåila."
"Pacovi!" promrmlja Vinston. "U ovoj sobi!"
"Ima ih svuda", ravnoduåno odvrati Dçulija, ponovo leçXĄi. "Kod mene u
domu ima ih Ćak i u kuhinji. U nekim delovima Londona sve vrvi od njih. Jesi li znao
da napadaju decu? Da, da. U tim krajevima ima ulica gde çena ni dva minuta ne
sme da ostavi dete samo. Na decu idu oni veliki, mrki. A åto je najgore, oni uvek..."
"Nemoj dalje!" kriknu Vinston, Ćvrsto zatvorenih oĆiju.
"Mili! Pa ti si sav bled. äta ti je? Je l' ti se gadi od njih?"
"Od svih uçasa na svetu - pacov!"

Ona se pripi uz njega i obavi ga svojim udovima, kao da ga je htela umiriti
toplinom svog tela. On ne otvori oĆi odmah. Nekoliko trenutaka beåe ga drçalo
oseĄanje da se ponovo nalazi u koåmaru koji mu se, ovda-onda, vraĄao celog
çivota. Uvek je bio manje-viåe isti. U njem je stajao pred zidom mraka, a s druge
strane zida nalazilo se neåto nepodnoåljivo, neåto previåe uçasno da bi mu se moglo
pogledati u oĆi. U tom snu, najdublje oseĄanje mu je bilo samozavaravanje, jer je
u stvari znao åta se nalazi iza zida mraka. S oĆajniĆkim naporom, kao da Ćupa deo
sopstvenog mozga, mogao bi Ćak i da to neåto izvuĆe na videlo. Uvek se budio ne
pronaåavåi åta je to; ali na neki naĆin je imalo veze s onim åto je Dçulija govorila
pre no åto ju je prekinuo.
"Izvini", reĆe on, "nije niåta. Ne volim pacove, to je sve."

"Ne brini, dragi, neĄe oni nama u sobu. Pre nego åto odemo, ja Ąu malo jute
u rupu. A iduĄi put kad doćemo, doneĄu maltera pa Ąu je propisno zapuåiti."
Crni trenutak panike veĄ je upola bio zaboravljen. Malo postićen, on sede i
nasloni se na uzglavlje. Dçulija siće s kreveta, navuĆe kombinezon i skuva kafu.
Miris koji se åirio iz lonĆLĄa bio je tako snaçan i uzbudljiv da oni zatvoriåe prozor da
ga ne bi ko spolja osetio i postao znatiçeljan. Joå bolji od ukusa kafe bio je svilast
izgled koji joj je davao åHĄer; åHĄer, koji je Vinston gotovo zaboravio posle godine
na saharinu. S jednom rukom u dçepu, i drçHĄi u drugoj komad hleba premazan

70/151