Page 72 - George Orwell - 1984

'çordç Orvel – 1984.

u kojoj se nalazio, a koral Dçulijin i njegov çivot, uĆvråĄen u nekoj vrsti veĆnosti u
srcu kristala.

5.
Sajm beåe nestao. Jedno jutro je doålo, a njega nije bilo na poslu; nekoliko
nepromiåljenih prokomentarisalo je njegovo odsustvo. SledeĄeg dana niko ga nije
pominjao. TreĄeg dana Vinston ode u vestibil Odeljenja dokumentacije da pogleda
oglasnu tablu. Na jednom komadu papira bio je spisak Ćlanova rukovodstva åah-
kruçoka; jedan od njih je bio i Sajm. Spisak je izgledao isti kao pre - niåta nije bilo
precrtano - ali je bio za jedno ime kraĄi. To je bilo dovoljno. Sajm beåe prestao da
postoji; nikad nije ni postojao.
Vreme je bilo nesnosno vrelo. U lavirintu Ministarstva aparata za
klimatizaciju odrçavali su u sobama bez prozora normalnu temperaturu, ali na ulici
su trotoari pekli tabane, a smrad u metrou u satima najveĄe guçve bio je uçasan.
Pripreme za nedelju mrçnje bile su u punom jeku, i sluçbenici svih ministarstava su
radili prekovremeno. Procesije, mitinge, vojniĆke parade, predavanja, izloçbe
voåtanih figura, filmske predstave, telekranske programe - sve je to trebalo
organizovati; podizati tribine, praviti modele, sastavljati parole, komponovati
pesme, åiriti glasine, falsifikovati fotografije.Dçulijina radna jedinica u Odeljenju
proze bila je osloboćena proizvodnje romana i dobila zadatak da na brzinu izbacuje
pamflete kojima se raspirivala mrçnja. Vinston je, pored svog svakodnevnog posla,
svakoga dana provodio sate nad kompletima Tajmsa, menjajuĄi i ulepåavajuĄi vesti
koje je trebalo citirati u govorima. U noĄne sate, kad su se gomile raspojasanih
prola motale ulicama, u gradu se oseĄala neka Ćudno grozniĆava atmosfera.
Raketne bombe su padale ĆHåĄe nego ikad, a ponekad bi se izdaleka Ćule strahotne
eksplozije Ćije poreklo niko nije umeo da objasni, i o kojima su kruçile neverovatne
glasine.
Nova pesma koja je trebalo da bude melodijska tema Nedelje mrçnje (zvala
se Pesma mrçnje) veĄ je bila komponovana i nebrojeno puta puåtana preko
telekrana. Imala je divljaĆan, lajav ritam koji se ne bi mogao sasvim nazvati
muzikom; viåe je podseĄao na lupu doboåa. Kad su je urlali stoglasni horovi uz
pratnju koraka u maråu, pesma je uterivala strah u kosti. Beåe se dopala prolima, i
u ponoĄnim ulicama se takmiĆila sa joå uvek popularnom Beåe to kratka ljubav bez
nade. Parsonsova deca su je svirala i danju i noĄu, nepodnoåljivo, na ĆHålju i
komadu toalet papira. Vinston je uveĆe imao viåe posla nego ikad. Odredi
dobrovoljaca koje je organizovao Parsons pripremali su ulice za Nedelju mrçnje, åili
zastave, crtali plakate, podizali koplja za zastave po krovovima i, reskirajuĄi da
slome vrat, rastezali çice s krova na krov da o njih okaĆe zastavice. Parsons se
hvalio da Ąe sama zgrada Pobeda izvesti Ćetiri stotine metara zastave. Nalazio se u
svom elementu i bio je sreĄan kao malo dete. VruĄina i fiziĆki rad joå su mu davali
izgovor da uveĆe oblaĆi kratke pantalone i koåulju s otvorenim okovratnikom. Bio je
svuda u isto vreme, vukao, gurao, testerisao, zakucavao, improvizovao, podsticao i
bodrio sve i svakog, i iz svakog pregiba na telu luĆio kiselkasti znoj koji kao da je
dolazio iz nepresuånog izvora.
Odjednom se u celom Londonu pojavio nov plakat. Nije imao tekst;
predstavljao je samo Ćudoviåno veliku figuru evroazijskog vojnika, tri ili Ćetiri
metra visokog, s bezizraznim mongolskim licem i ogromnim Ćizmama, kako koraĆa
drçHĄi u visini kuka automat na gotovs. Gledan bilo kog ugla, grliĄ cevi, uveliĆan
skraĄenom perspektivom, Ćinilo se uperen u posmatraĆa. Taj plakat je bio
zalepljen na svaki zid gde je bilo slobodnog mesta, i po broju Ćak prevazilazio i
portrete Velikog Brata. Kod prola, koji su prema ratu obiĆno bili ravnoduåni,
javljala se, pod razdraçujuĄim dejstvom propagande, jedna od njihovih povremenih

72/151