Page 68 - George Orwell - 1984

'çordç Orvel – 1984.

malo istinske Ćulnosti. Njihovo prvo seksualno opåtenje bilo je samo Ćin volje. No
posle drugog stvari su se izmenile. Miris njene kose, ukus njenih usta, dodir njene
koçe kao da su se uvukli u njega, ili u vazduh koji ga je okruçavao. Ona mu beåe
postala fiziĆka potreba, neåto åto nije samo çeleo, nego na åta je smatrao da ima i
pravo. Kad mu je rekla da ne moçe doĄi, u njemu se rodilo oseĄanje kao da mu je
podvalila. No upravo ih je u tom trenutku gomila gurnula jedno uz drugo, i ruke su
im se sluĆajno srele. Ona mu nakratko steçe vrhove prstiju, pokretom koji nije
budio çelju, nego ljubav. Palo mu je na pamet da je, kad se sa çenom çivi zajedno,
razoĆaranje ovakve vrste prirodan i redovan dogaćaj; i obuze ga duboka neçnost,
kakvu prema njoj dotle joå nije osetio. Poçeleo je da su njih dvoje par koji za
sobom ima deset godina braka. Poçeleo je da mogu hodati ulicama, ali otvoreno i
bez straha, razgovarati o nevaçnim stvarima i kupovati sitnice za domaĄinstvo.
Poçeleo je, najviåe od svega, da mogu imati neko mesto gde mogu biti sami a da se
ne osete obaveznim da spavaju zajedno svaki put kad se naću. Ne tog trenutka, ali
sutradan, pala mu je na pamet misao da iznajmi sobu kod ąeringtona. Kad je to
predloçio Dçuliji, ona se sloçila neoĆekivano spremno. Oboje su znali da je to
ludilo, svesno pribliçavanje grobu. Dok je sedeo na ivici kreveta ĆakajuĄi je, on
ponovo pomisli o podrumima Ministarstva ljubavi. ąudno, pomisli on, kako se
predodrećeni uças pojavljuje i nestaje iz svesti. Tu je, smeåten negde u vremenu
buduĄem, i prethodi smrti isto onako sigurno kao åto devedeset devet prethodi
stotini. Ne moçe se izbeĄi, ali se moçda moçe odloçiti; a ipak Ćovek umesto toga,
svaki Ćas skraĄuje razmak do njega nekim svesnim, voljnim Ćinom.

U tom trenutku na stepenicama se zaĆXåe çurni koraci. U sobu ulete Dçulija.
Nosila je torbu za alat od grubog mrkog platna, kakvu je ponekad vićao da nosi
gore-dole po Ministarstvu. On poće napred da je uzme u naruĆje, no ona se
oslobodi priliĆno çurno, delom zato åto je joå uvek drçala torbu za alat.
"Strpi se malo", reĆe ona. "Pusti me da ti kaçem åta sam donela. Jesi li
doneo one odvratne kafe Pobeda? I znala sam da ĄHå doneti. MoçHå da je baciå,
neĄe nam trebati. Gledaj ovamo."
Ona kleĆe na kolena, otvori torbu i izbaci nekoliko francuskih kljuĆeva i
jednu odvrtku koji su leçali pri vrhu. Ispod njih je bilo nekoliko uredno spakovanih
paketiĄa od papira. Prvi koji je dodala Vinstonu Ćinio se pod prstima Ćudan, a ipak
nekako poznat. Bio je napunjen neĆim teåkim, sliĆnim pesku, åto se ugibalo gde
god ga Ćovek takne.
"Nije valjda åHĄer?" reĆe on.
"Pravi åHĄer. Ne saharin, nego åHĄer. A evo i vekna hleba - pravi beli, a ne
ono naåe ćubre - i teglica dçema. Evo i konzerva mleka - ali gledaj! ovim se najviåe
ponosim. Morala sam da ga uvijem u krpu od dçaka, jer bi se inaĆe..."
No nije mu bilo potrebno reĄi zaåto ga je uvila. Miris je veĄ ispunjavao sobu,
bogati, vreli miris koji mu se Ćinio isparenjem iz detinjstva, no koji se joå uvek
ponekad mogao uhvatiti, u kakvom hodniku pre nego åto se zalupe vrata, ili na
prepunoj ulici, åiren vetrom i nanjuåen samo za trenutak pre no åto se izgubi.
"Kafa", promrmlja on, "prava kafa."

"Kafa koju pije Uça partija", reĆe ona. "Imam celo kilo."
"Kako si uspela da nabaviå sve ovo?"
"Sve je to roba za Uçu partiju. Niåta te svinje ne ostavljaju drugima, baå
niåta. Samo, razume se, sluge i kelneri kradu, pa - ali gledaj, imam i paketiĄ Ćaja"
Vinston ĆXĆnu pored nje i otcepi jedan ugao.
"Pravi Ćaj. A ne ono naåe liåĄe borovnice."

68/151