Page 67 - George Orwell - 1984

'çordç Orvel – 1984.

Umesto toga, gledao je nekud neodrećeno, ni u blizinu ni u daljinu, i govorio
uopåtenim reĆima, s takvim taktom da se Ćinilo da je delimiĆno nevidljiv. Rekao je
da je mir neåto veoma dragoceno. Svako çeli da ima neko mesto gde Ąe povremeno
biti sam. A kad neko zna da neko drugi ima takvo mesto, stvar je normalnog dobrog
vaspitanja da to zadrçi za sebe. ąak je dodao, izgledajuĄi pri tom kao da se
potpuno topi u nevidljivosti, da kuĄa ima dva ulaza, i to jedan kroz zadnje
dvoriåte, odakle se izlazilo na sporednu ulicu.

Pod prozorom se Ćula neĆija pesma. Vinston proviri, zaåtiĄen muslinskom
zavesom. Junsko sunce je joå uvek bilo visoko na nebu, a u dvoriåtu punom sunca,
jedna Ćudoviåno krupna çena, Ćvrsta kao normanski stub, miåLĄavih crvenih
podlaktica, s keceljom od jute privezanom oko pojasa, tabala je gore-dole izmeću
korisa i konopca za rublje, prikaĆinjuĄi åtipaljkama niz Ćetvrtastih belih predmeta,
koje Vinston prepoznade kao pelene. Kad god joj usta nisu bila zapuåena
åtipaljkama, pevala je snaçnim kontraaltom:

Beåe to kratka ljubav bez nade
äto proće brzo k'o aprilski dan,
Al' od neçnih reĆi i misli o sreĄi
U srcu veĆno ostade san.

Ta melodija je veĄ nekoliko nedelja proganjala London. Bila je to jedna od
bezbroj sliĆnih pesama koje je za prole puåtala u promet jedna podsekcija
muziĆkog odeljenja u Ministarstvu istine. Tekstovi su bili sastavljeni bez ikakve
ljudske intervencije, na aparatu zvanom versifikator. No çena je pevala tako
melodiĆno da je od inaĆe odvratne besmislice postajala skoro prijatna muzika.
Vinstone je Ćuo çeninu pesmu, struganje njenih cipela po ploĆama dvoriåta, deĆje
uzvike sa ulice i, odnekud veoma daleko, slabu buku saobraĄaja, a soba se ipak
Ćinila Ćudno tiha, zato åto nije bilo telekrana.
Ludost, ludost, ludost! ponovo pomisli on. Nezamislivo je bilo da Ąe moĄi
dolaziti u ovu sobu duçe od nekoliko nedelja a da ih policija ne uhvati. No pomisao
o skroviåtu koje Ąe biti samo njihovo, blizu, i izmeću Ćetiri zida, predstavljala je
preveliko iskuåenje za oboje. Neko vreme posle sastanka u zvoniku, bilo im je
postalo nemoguĄe da se naću. Zbog Nedelje mrçnje koja je predstojala, radno
vreme je bilo drastiĆno produçeno. Do Nedelje je preostajalo viåe od mesec dana,
ali su obimne, komplikovane pripreme svakome zadavale naknadni posao. Najzad
im je oboma poålo za rukom da izrade slobodno popodne u isti dan. Bili su se
dogovorili da odu na onaj isti proplanak. VeĆe pre toga videli su se za trenutak na
ulici. Dok su se kao sluĆajno pribliçavali jedno drugom u gomili, Vinston skoro da je
i nije gledao; no jedan kratak pogled mu je bio dovoljan da primeti da je bleća
nego obiĆno.
"Propala stvar", promrmljala je ona Ćim je ocenila da je sigurno govoriti.
"Mislim, za sutra."
äta?"
"Sutra popodne. Ne mogu da doćem."
"Zaåto?"

"Ono redovno. Ovog meseca sam dobila neåto ranije."
Za trenutak je bio van sebe od besa. Tokom onih mesec dana koliko ju je
poznavao, priroda njegove çelje za njom bila se izmenila. U poĆetku je tu bilo vrlo

67/151