Page 66 - George Orwell - 1984

'çordç Orvel – 1984.

"Zaåto ti je onda krivo åto je nisi gurnuo?"
"Samo zato åto viåe volim delenje od nedelenja. U ovoj igri koju igramo, ne
moçemo pobediti. Neki neuspesi su bolji od drugih, to je sve."
Oseti kako joj se ramena izvijaju ne odobravajuĄi. Uvek mu je protivreĆila
kad je tako govorio. Nije prihvatala kao zakon prirode da pojedinac uvek gubi. Na
neki naĆin je shvatala da je izgubljena, da Ąe je Policija misli pre ili posle uhvatiti i
ubiti, no drugim delom svesti je verovala da je ipak izvodljivo sagraditi potajni svet
u kome se moçe çiveti kako se hoĄe. Trebalo je samo sreĄe, lukavstva i smelosti.
Nije razumevala da sreĄa ne postoji, da jedina podela leçi u dalekoj buduĄnosti,
dugo posle njene smrti, da je od onog trenutka kad se objavi rat Partiji najbolje
smatrati sebe leåom.
"Mi smo mrtvaci", reĆe on.

"Nismo joå mrtvi", prozaiĆno reĆe Dçulija.
"Ne fiziĆki. Jo åest meseci, godinu dana - moçda pet godina. Ja se bojim
smrti. Ti si mlada, dakle verovatno je se bojiå joå viåe nego ja. OĆigledno,
trudiĄemo se da je odloçimo åto viåe moçemo. Ali tu nema velike razlike. Dokle god
ljudi ostanu ljudi, çivot i smrt su isto."
"Ah, kojeåta! S kim bi radije spavao, sa mnom ili s kosturom? Zar ne voliå åto
si çiv? Zar ne voliå da osetiå: evo, ovo sam ja, ovo mi je ruka, ovo mi je noga,
stvarno postojim, Ćvrsta sam, çiva sam! Zar ne voliå ovo?"
Ona se izvi i pribi se grudima uz njega. On oseti njene dojke, zrele i Ćvrste,
kroz kombinezon. Njeno telo kao da je neåto od svoje mladosti i elana prelivalo u
njegovo.

"Volim", reĆe on.
"Onda prestani da mi govoriå o smrti. A sad sluåaj, dragi: moramo da se
dogovorimo za iduĄi put. Mogli bi baå i da ponovo odemo na ono mesto u åumi.
Nismo odavno, sad moçe. Samo sad ĄHå morati drugim putem. Sve sam isplanirala.
PoćHå vozom - ne, Ćekaj; nacrtaĄu ti."
I, onako praktiĆna, ona zgrnu Ćetvorougao praåine i granĆicom izvaćenom iz
golubijeg gnezda poĆe na podu crtati mapu.

4.
Vinston se osvrnu po zapuåtenoj sobici iznad ąeringtonove radnje. Pored
prozora, ogromni krevet je stajao nameåten, pokriven otrcanom Ąebaci i jastukom
bez navlake. Na ploĆi kamina otkucavao je staromodni sat sa brojĆanikom
podeljenim na dvanaest Ćasova. U uglu, na stolu na sklapanje, iz polumraka je
meko sjajio stakleni pritiskaĆ za papir koji je bio kupio u poslednjoj poseti.
U loçLåtu kamina stajala je ulubljena limena petrolejska peĄ, åerpica i dve
åolje, koje mu je ąerington dao na upotrebu. Vinston zaloçi peĄ i pristavi lonĆLĄ.
Bio je doneo koverat pun kafe Pobeda i neåto tableta saharina. Kazaljke na satu
pokazivale su sedam i dvadeset: u stvari je bilo devetnaest i dvadeset. Ona je
trebalo da doće u devetnaest i trideset.
Ludost, ludost, govorilo mu je srce; svesna, neopravdana, samoubilaĆka
ludost. Od svih zloĆina koje je Ćlan Partije mogao poĆiniti, ovaj je bio najteçe
sakriti. U stvari mu je zamisao uplovila u glavu u obliku vizije: stakleni pritiskivaĆ
koji se ogleda na povråini stola na sklapanje. Ko åto je i predvićao, ąerington mu je
bez komplikacija izdao sobu. OĆigledno mu je bilo milo åto Ąe doĄi do nekoliko
dolara stanarine. Nije se ni skandalizovao ni nametljivo pokazivao da zna åta je
posredi kad je postalo jasno da je Vinstonu soba potrebna da bi u nju dovodio çenu.

66/151