Page 65 - George Orwell - 1984

'çordç Orvel – 1984.

seks. Ako si sreĄan u sebi, åta te briga za Velikog Brata, i troletke, i Dva minuta
mrçnje, i sva ona njihova sranja?"

Istina je, pomisli on. Izmeću askeze i politiĆke ispravnosti postoji
neposredna, bliska veza. Jer kako bi se onaj strah, ona mrçnja i ono ludaĆko
verovanje koje Partija traçi od svojih Ćlanova mogli odrçati na potrebnoj visini kao
pokretaĆka snaga? Seksualni impuls je Partiji bio opasan, te ga je skrenula u stranu
i iskoristila za svoje potrebe. SliĆan trik su izveli i sa roditeljskim instinktom.
Porodica se nije mogla ukinuti; Partija je Ćak podsticala gotovo starinsku ljubav
roditelja prema deci. S druge strane, decu je sistematski okretala protiv roditelja i
XĆila da ih åpijuniraju i prijavljuju njihove sumnjive reĆi i dela. Porodica je u stvari
postala filijala Policije misli. Na taj naĆin se postizalo da svi graćani i danju i noĄu
budu okruçeni uhodama koji ih intimno poznaju.
U seĄanju mu se najednom vrati Ketrin. Ketrin bi ga nesumnjivo dostavila
Policiji misli da nije bila preglupa da u njegovim reĆima otkrije politiĆku
neispravnost. No u stvari ju je tog trenutka vratila u Vinstonovo seĄanje zaguåljiva
popodnevna jara, od koje su mu po Ćelu izbile graåke znoja. On poĆe priĆati Dçuliji
o neĆemu åto se desilo, upravo: åto se nije desilo, jednog drugog vrelog letnjeg
popodneva, pre jedanaest godina.

Tada su imali za sobom tri ili Ćetiri meseca braka. Bili su se izgubili na
jednom kolektivnom maråu, negde u Kentu. Zaostali su za drugima svega nekoliko
koraka, ali potom su skrenuli u pogreånom pravcu, i ubrzo se morali naglo
zaustaviti na ivici nekog napuåtenog kamenoloma odakle se nekad vadio kreĆnjak.
Ivica se obruåavala, u pravoj liniji, kojih deset-dvadeset metara; na dnu je leçalo
krupno kamenje. Naokolo nije bilo nikog da ga pitaju za put. ąim je shvatila da su
se izgubili, Ketrin je postala vrlo nervozna. Biti, makar za trenutak, odvojen od
buĆne gomile izletnika ulivalo joj je oseĄanje da Ćini neåto loåe. Htela je da se
vrate putem kojim su doåli i potraçe ostale u drugom pravcu. No u tom trenutku
Vinston je primetio nekoliko Ąubica slaka koje su rasle u pukotinama stene ispod
njih. Jedna je bila dvobojna, karmin i cigla-crvena, iako je oĆigledno rasla iz istog
korena. Tako åta nikad ranije nije video, te pozva Ketrin da doće i pogleda.
"Gledaj, Ketrin! Pogledaj ono cveĄe. Onaj bokor dole pri dnu. Vidiå li da je
dvobojan?"
Ona se veĄ bila okrenula da poće, no za trenutak se ipak vratila, priliĆno
uznemirena. ąak se i nagla preko ivice da vidi kuda on pokazuje. Stajao je neåto
iza nje; uhvatio ju je rukom za truk da je zadrçi. U tom trenutku mu je odjednom
palo na pamet koliko su potpuno sami. Nigde se nije videlo nijedno ljudsko biĄe,
nije kretao nijedan list; Ćak ni jedna ptica nije bila budna. Na takvom mestu je
opasnost od skrivenog mikrofona bila vrlo mala; a i da je bilo, mikrofon bi uhvatio
samo zvuke. Bio je najvreliji, najsanjiviji Ćas popodneva. Sunce je palilo po njima,
znoj ga je golicao po licu. I najednom mu je doåla pomisao...
"Zaåto je nisi gurnuo?" upita Dçulija. "Ja bih."

"Znam, draga, ti bi je sigurno i gurnula. I ja bih, da sam tada bio ono åto
sam sad. A moçda bih - nisam siguran."

"Je li ti krivo åto nisi?"
"Jeste. Sve u svemu, krivo mi je."
Sedeli su jedno do drugog na praånjavom podu. On je privuĆe uza se. Glava
joj se odmarala na njegovom ramenu, a prijatan miris kose nadvladavao zadah
golubijeg izmeta. Vrlo je mlada, pomisli on, joå uvek oĆekuje neåto od çivota, ne
shvata da gurnuti neprijatnu osobu niz liticu ne reåava niåta.
"U stvari ne bih izmenio niåta", reĆe on.

65/151