Page 62 - George Orwell - 1984

'çordç Orvel – 1984.

potpuno razliĆit od onoga kojim je doåao; i vodio je do sasvim druge çelezniĆke
stanice. "Putem kojim si doåao nikad se ne vraĄaj", reĆe ona, kao da iznosi kakav
vaçan princip. Objasni mu da Ąe otiĄi prva, a da on potom treba da saĆeka pola
sata pre nego åto i sam ode.
Beåe mu rekla i gde Ąe se, posle Ćetiri dana, sastati iduĄi put. To je bila
ulica u jednoj od siromaånijih Ćetvrti, gde se nalazila pijaca koja je obiĆno bila
pretrpana i buĆna. Ona Ąe se vrteti oko tezgi, praveĄi se da traçi pertle ili konac.
Ako oceni da je situacija Ćista, iåmrknuĄe se u maramicu kad se on pribliçi; ako ne,
on treba da proće kao da je ne poznaje. S malo sreĄe, usred gomile sveta, moĄi Ąe
da porazgovaraju Ćetvrt sata i zakaçu sledeĄi sastanak.
"A sad moram da idem", reĆe ona Ćim je on zapamtio uputstva. "Moram da
budem natrag u devetnaest i trideset. Imam dva sata posla za Omladinsku ligu
protiv seksa: da delim letke, ili tako neåto. Sranje. HoĄHå da me oĆistiå? Da nemam
neku granciĆu u kosi? Sigurno? Onda dovićenja, ljubavi, dovićenja!"
Ona mu se baci u naruĆje, poljubi ga gotovo grubo, i sledeĄeg trenutka se
probi kroz mladice i nestade u åumarku, praveĄi pri tom vrlo malo åumova. On joå
uvek nije znao njeno prezime i adresu. To, mećutim, nije znaĆilo niåta: bilo je
nezamislivo da se mogu sastati bilo gde u zatvorenom prostoru ili razmene ikakvu
pismenu poruku.
Stvari su poåle tako da se na proplanku u åumarku viåe nisu ni vratili. Tokom
maja imali su joå samo jednu priliku kad su uspeli da spavaju zajedno. To se desilo
u drugom od skroviåta koje je Dçulija znala, zvoniku neke sruåene crkve, u gotovo
pustom kraju u okolini grada, gde je pre trideset godina pala atomska bomba.
Mesto je bilo izvrsno kao skroviåte; put do njega je, mećutim, bio vrlo opasan. U
ostalim prilikama mogli su se sastajati samo na ulici, svaki put drugoj, i nikad na
duçe od pola sata. Na ulici se uvek moglo razgovarati, na izvestan naĆin. Dok su
plutali pretrpanim ulicama, ne sasvim jedno do drugog, i nikad se ne gledajuĄi,
vodili su Ćudan, isprekidan razgovor koji se palio i gasio kao svetionik, prekidajuĄi
ga iznenada kad bi se naåli u blizini telekrana ili spazili uniformu kakvog Ćlana
Partije kako se pribliçava; nastavljajuĄi ga posle nekoliko minuta usred reĆenice;
presecajuĄi ga napola kad bi se rastali na ugovorenom mestu; potom ga
nastavljajuĄi sledeĄeg dana gotovo bez uvoda. Ispostavi se da je Dçulija sasvim
naviknuta na razgovor na takav naĆin, koji je nazivala 'razgovor u nastavcima'. Isto
tako je umela, zaĆudo, da govori ne pokreĄXĄi usne. Samo jednom za gotovo mesec
dana svakoveĆernjeg sastajanja, poće im za rukom da se poljube. Iåli su Ąutke
nekom sporednom ulicom (Dçulija nikad nije govorila ako se nisu nalazili u nekoj od
glavnih ulica) kad se zaĆu zagluåujuĄi prasak, zemlja se zatrese, a vazduh pomraĆi;
Vinston se naće kako leçi na boku, izubijan i preplaåen. OĆigledno je negde sasvim
blizu pala raketna bomba. On odjednom spazi Dçulijino lice na nekoliko
centimetara od svog, mrtvaĆki belo,belo kao kreda. ąak su joj i usne bile bele.
Mrtva! On je steçe uza se i primeti da je lice koje ljubi çivo i toplo. No na usne mu
se hvatalo neåto praånjavo. Lica su im oboma bila pokrivena gustim slojem kreĆne
praåine.

Bilo je veĆeri kad su stizali na mesto sastanka i morali se mimoiĄi bez
ikakvog znaka, jer je iza ugla upravo iziåla patrola, ili iznad glave stajao
helikopter. No Ćak i da je bilo manje opasno, naĄi vremena za sastanak bilo bi ipak
teåko. Vinstonova radna nedelja iznosila je åezdeset sati, Dçulijina Ćak i viåe;
slobodni dani su im zavisili od pritiska posla i nisu se Ćesto poklapali. U svakom
sluĆaju, Dçulija je retko imala potpuno slobodno veĆe. Provodila je zaĆudno mnogo
vremena na predavanjima i demonstracijama raznoseĄi materijale za Omladinsku
ligu protiv seksa, krojeĄi zastave za Nedelju mrçnje, skupljajuĄi priloge za
kampanju åtednje, i baveĄi se ostalim sliĆnim poslovima. To se isplaĄivalo, kako je

62/151