Page 60 - George Orwell - 1984

'çordç Orvel – 1984.

çivici na suprotnom kraju, brestove grane su se jedva primetno povijale na
povetarcu, a liåĄe im se blago komeåalo u gustim masama, kao çenska kosa. Mora
biti da negde blizu, ali van vidnog polja, teĆe potok sa zelenim pliĄacima u kojima
se igraju ribice!
"Nije li ovde negde u blizini potok?" proåaputa on.
"Jeste, na ivici one druge livade. Ima i riba, velikih. MoçHå lepo da ih gledaå
kako leçe u pliĄacima u vrbaku i maåu repom."
"Pa to je skoro kao u Zlatnom kraju", promrmlja on.
äta?"
"Niåta. To je jedan predeo koji sam ponekad video u snu."

"Gledaj!" proåaputa Dçulija.
Na jednoj grani, ni pet metara od njih i skoro u visini njihovih lica, beåe
sleteo drozd. Moçda ih nije ni video. On je bio na suncu, oni u hladu. Raåiri krila,
ponovo ih paçljivo vrati na mesto, za trenutak saçe glavu kao da Ćini poĆast suncu,
a onda mu se iz grla izli bujica pesama. U popodnevnoj tiåini pesma je odjekivala
neobiĆno glasno. Vinston i Dçulija su stajali pribijeni jedno uz drugo, zaĆarani.
Muzika je tekla dalje, minut za minutom, sa zaĆXćujuĄim varijacijama, ne
ponavljajuĄi se ni jedan jedini put, kao da je ptica namerno isticala svoju
virtuoznost. Ponekad bi prekinula pesmu na nekoliko sekundi, raåirila i ponovo
sklopila krila; zatim isturila svoje åarene grudi i ponovo zapevala punim grlom.
Vinston ju je posmatrao s nekim nejasnim oseĄanjem poåtovanja. Za koga, za åta
peva ta ptica? Ne posmatra je ni njen par, ni njen suparnik. äta je navodi da sedi
na ivici samotnog åumarka i toĆi svoju muziku u niåtavilo? On se upita da li u blizini
ipak nije sakriven kakav mikrofon. On i Dçulija su govorili samo tihim åapatom;
mikrofon ne bi uhvatio njih, nego drozda. Moçda na drugom kraju çice sedi kakav
sitan Ćovek nalik na bubaåvabu i paçljivo sluåa - sluåa to. Ali poplava muzike mu
postepeno izbaci sve misaone kombinacije iz glave. Drozdova pesma kao da je bila
teĆnost koja se izlivala na njega i meåala sa suncem koje se probijalo kroz liåĄe. On
prestade misliti samo je oseĄao. DevojĆin struk koji je njegova ruka obuhvatala bio
je topao i mek. On je okrete sebi, tako da su stajali grudi uz grudi; njeno telo kao
da se ulivalo u njegovo. Kuda god polazio rukama, bilo je podatno kao voda. Usta
im se sljubiåe; to je sad bilo neåto sasvim razliĆito od maloprećDånjih oåtrih
poljubaca. Kad su odmakli lica jedno od drugog, oboje uzdahnuåe duboko. Ptica se
poplaåi i odlete lepeĄXĄi krilima.
Vinston prisloni usne na njeno uvo. "Sad", åapnu on.
"Nemoj ovde", odåaputa ona. "Hajdemo natrag u skroviåte. Tamo je
sigurnije."
æurno, lomeĄi ovde-onde po koju granĆicu, oni se uputiåe krivudavim
puteljkom do proplanka. Kad se naćRåe u krugu mladih izdanaka, ona se okrete i
suĆeli se s njim. Oboje su disali burno, ali njoj se u uglovima usana ponovo beåe
pojavio osmeh. Jedan trenutak je stajala i posmatrala ga, a zatim se ne gledajuĄi
maåi patent-zatvaraĆa na svom kombinezonu. I - da! sve se desi skoro isto onako
kao u njegovom snu. Gotovo isto onako brzo kako je zamiåljao, ona strçe svoju
odeĄu; a kad ju je odbacila u stranu, to je uradila onim istim veliĆanstvenim
pokretom koji kao da briåe celu jednu civilizaciju. Telo joj je na suncu sjajilo
belinom. Ali u prvom trenutku on joj nije gledao telo; pogled mu je bio prikovan za
njeno pegavo lice i jedva primetni, smeli osmeh. On kleĆe pred nju i uze je za
ruke.
"Jesi li ovo veĄ nekad radila?"

60/151