Page 58 - George Orwell - 1984

'çordç Orvel – 1984.

"Jesmo. Pogledaj drveĄe." To su bili tanki jasenovi, koji su nekad bili
poseĆeni pa ponovo izbrisali u åumu mladica od kojih nijedna nije bila deblja od
zgloba na ruci. "Tu nigde nema mesta da se sakrije mikrofon. Sem toga, ovde sam
veĄ bila."
Govorili su tek da neåto kaçu. On beåe uspeo da joj priće malo bliçe. Ona je
stajala pred njim vrlo uspravno, s osmehom koji je izgledao blago ironiĆan, kao da
se Ćudila zaåto je tako spor da preće na delo. ZvonĆLĄi behu popadali na zemlju.
Izgledalo je kao da su pali sami. On je uze za ruku.
"Da li mi verujeå", reĆe, "da do ovog trenutka nisma znao kakve su ti boje
RĆi?" Bile su smeće, primeti on, priliĆno svetla nijansa smećeg, sa crnim
trepavicama. "A sad kad si videla na åta stvarno liĆim, moçHå li i dalje podneti da
me gledaå?"
"Mogu vrlo lako."
"Imam trideset godina. Imam çenu koje se ne mogu osloboditi. Imam
oteĆene vene. Imam pet laçnih zuba."
"To mi je savråeno svejedno", reĆe devojka.
SledeĄeg trenutka, neznano Ćijim delom, ona mu se naće u zagrljaju. U
poĆetku nije oseĄao niåta do Ćiste neverice. Mlado telo je bilo pripijeno uz
njegovo, masa crne kose padala mu je po licu i - da! bila je zaista podigla lice i on
je ljubio puna crvena usta. Bila mu je stegla ruke oko vrata, nazivala ga dragim,
milim, voljenim. Bio ju je povukao na tlo, ona se ni najmanje nije opirala, mogao
je s njom raditi åta hoĄe. No uistinu nije imao nikakvog fiziĆkog oseĄanja, sem
golog dodira. OseĄao je samo nevericu i ponos. Bilo mu je drago åto je do ovoga
doålo, ali nije oseĄao nikakvu fiziĆku çelju. Sve je doålo prebrzo, njena mladost i
lepota behu ga poplaåili, bio je previåe navikao da çivi bez çena - nije znao åta je
bilo razlog. Devojka se podiçe i izvadi zvonĆLĄ iz kose. Sede uz njega i zagrli ga oko
struka.
"Ne brini, dragi. Ne moramo da çurimo. Imamo celo popodne. Zar nije ovo
divno skroviåte? Pronaåla sam ga jedanput kad sam se izgubila na kolektivnom
maråu. Ko god da doće, Ćuo bi se na sto metara."
"Kako se zoveå?" upita Vinston.
"Dçulija. A ja znam kako se ti zoveå. Vinston - Vinston Smit."
"Otkud znaå?"
"Izgleda, dragi, da ja brçe saznajem nego ti. Reci mi, åta si mislio o meni
pre nego åto sam ti dala onu cedulju?"
On ne oseti nikakvo iskuåenje da je slaçe. ReĄi odmah ono najgore Ćinilo se
Ćak kao neka ljubavna çrtva.
"Nisam mogao oĆima da te vidim", reĆe on. "Hteo sam da te silujem a posle
ubijem. Pre dve nedelje ozbiljno sam razmiåljao da ti razbijem glavu kamenom.
Ako baå hoĄHå da znaå, mislio sam da imaå veze s Policijom misli."

Devojka se oduåevljeno nasmeja, oĆigledno shvatajuĄi ovo kao priznanje
svojoj izvesnoj sposobnosti pretvaranja.
"Zar baå Policija misli? Nisi valjda ozbiljno?"

"Pa dobro, moçda ne baå sasvim; ali znaå - tako si izgledala - tako mlada,
sveça, zdrava... razumeå - mislio sam da si verovatno..."

58/151