Page 57 - George Orwell - 1984

'çordç Orvel – 1984.

zemlju je pokrivalo bezbroj zvonĆLĄa. Vazduh kao da je ljubio po koçi. Bio je drugi
maj. Odnekud dublje iz åume dopiralo je gukanje divljih golubova.

Bio je stigao malo rano. Put mu je proåao bez teåkoĄa; devojka je tako
RĆigledno imala iskustva da ga je bilo manje strah nego åto bi inaĆe bilo. Sva je
prilika bila da se na nju moglo osloniti da Ąe naĄi kakvo sigurno mesto. Uopåte
uzev, u okolini nije bilo mnogo sigurnije nego u samom Londonu. Razume se,
telekrana nije bilo, no uvek je postojala opasnost da su naokolo sakriveni mikrofoni
tako da se Ćovekov glas mogao uhvatiti i prepoznati; sem toga, nije bilo lako
putovati sam a da Ćovek ne skrene paçnju na sebe. Za rastojanja do stotinu
kilometara nije bilo potrebno overavati pasoå, ali ponekad su se po çelezniĆkim
stanicama motale patrole koje su ispitivale dokumenta svakog Ćlana Partije na koga
naiću i postavljale neugodna pitanja. Mećutim, patrola ovom prilikom, nije bilo, a
na putu od stanice bio je proverio, oprezno bacajuĄi poglede unatrag, da ga niko
ne prati. Voz je bio pun prola, u prazniĆnom raspoloçenju zbog lepog vremena.
Drveni vagon u kome je putovao ispunjavala je i prepunjavala jedna jedina
porodica. Od bezube prababe do jednomeseĆne bebe, koja je iåla da provede
popodne i 'tazbini' i, kako su otvoreno objasnili Vinstonu, da nabave malo butera
ispod ruke.
Put se proåiri; joå minut, i on stiçe do puteljka koji mu je pomenula, obiĆne
stoĆne staze koja je ronila u çbunje. Sata nije imao, ali petnaest Ćasova sigurno joå
nije bilo. ZvonĆLĄi su bili tako gusti da ih je bilo nemoguĄe ne gaziti. On kleĆe i
poĆe ih brati, delom da mu proće vreme, ali delo i zbog nejasne çelje da devojci
ponudi buket cveĄa kad doće. Bio je nakupio veliki buket i udisao slabi, pomalo
otuçni miris, kad ga jedan zvuk otpozadi ukoĆi: nesumnjivo krckanje granĆica pod
nogom. On nastavi da bere zvonĆLĄe. To je bilo najbolje åto je mogao uraditi.
Moçda su koraci bili devojĆini, a moçda ga je neko ipak pratio. Okrenuti se znaĆilo
bi pokazati oseĄanje krivice. On ubra joå jedan, i joå jedna. Neka ruka mu lako
dodirnu rame.

On podiçe pogled. Bila je devojka. Ona odmahnu glavom, oĆigledno
upozoravajuĄi ga da Ąuti, zatim razdvoji çbunje i hitro poće izpred njega uzanim
puteljkom u åumu. OĆigledno je tim putem veĄ prolazila, jer je moĆvarna mesta
obilazila kao po navici. Vinston je iåao za njom, joå uvek steçXĄi svoj buket
zvonĆLĄa. Prvo åto je osetio bilo je olakåanje, no dok je posmatrao Ćvrsto vitko telo
kako se kreĄe pred njim, sa skerletnom eåarpom zategnutom taman toliko da
istakne oblinu bokova, pritisnu ga teåko oseĄanje svoje niçe vrednosti. ąak i sad mu
se Ćinilo da Ąe se devojka, kad se okrene i pogleda ga, predomisliti i otiĄi. Blagost
vazduha i zelenilo liåĄa zastraåivali su ga. Joå na putu od stanice, pod majskim
suncem osetio se prljav i ubledeo, biĄe zatvorenog prostora, sa londonskom ĆDću u
porama. Pade mu na pamet da ga ona verovatno nikad nije ni videla u punoj
dnevnoj svetlosti na otvorenom prostoru. DoćRåe do oborenog drveta u kome na
izgled nije bilo prolaza. Poåav za njom, Vinston vide da su se naåli na prirodnoj
Ćistini, maloj travnatoj uzviåici okruçenoj visokim mladim drveĄem koje ju je
potpuno skrivalo. Devojka stade i okrete se.
"Evo nas", reĆe.
Posmatrao ju je sa razdaljine od nekoliko koraka. Joå uvek se nije usućivao
da joj priće bliçe.
"Nisam ti smela niåta reĄi na onom putu", produçi ona, "za sluĆaj da ima
mikrofona. Ne verujem da ima, ali ko zna. A uvek moçe da se desi da ti neko od
onih svinja pozna glas. Ovde smo sigurni."

Joå uvek nije imao hrabrosti da joj se pribliçi. "Ovde smo sigurni?" glupo
ponovi on.

57/151