Page 56 - George Orwell - 1984

'çordç Orvel – 1984.

toplotu. Ona smesta uze situaciju u svoje ruke, kao ranije u menzi. PoĆe govoriti
onim istim bezbojnim glasom, gotovo ne pokreĄXĄi usne. Jedva Ćujnim mramorom
koji se lako gubio u buci glasova i tutnjavi kamiona.
ąujeå li me?"

"Da."
"Jesi li slobodan u nedelju popodne?"
"Da."
"Onda sluåaj dobro. MoraĄHå da zapamtiå. Idi na stanicu Pedington..."

S nekom vojniĆkom preciznoåĄu koja ga je zapanjivala, ona mu objasni
kojim putem da ide. Pola sata vozom; od stanice levo; dva kilometra putem; kapija
bez gornje preĆage; staza preko livade; put zarastao u travu; puteljak izmeću
çbunja; oboreno drvo obraslo mahovinom. ąinilo se da ima mapu u glavi. "MoçHå li
da zapamtiå?" promrmlja ona najzad.
"Mogu."
"Okreneå levo, pa desno, pa opet levo. A na kapiji fali gornja pregaĆa."
"Dobro. U koliko?"

"Oko petnaest. Ako me nema, Ćekaj me. Ja Ąu drugim putem. Jesi li sigurno
zapamtio?"
"Jesam."

"Onda se smesta odmakni od mene."
To mu nije ni morala reĄi. No za trenutak se nisu mogli izvuĄi iz gomile.
Kamioni su i dalje prolazili, rulja i dalje nezasito buljila. U poĆetku se Ćulo
nekoliko 'ua' i zviçduka, ali samo od Ćlanova Partije koji su bili u gomili, pa i to je
ubrzo prestalo. OseĄanje koje je preovladavalo bilo je jednostavno radoznalost.
Stranci su, kako iz Evroazije tako i iz Istazije, bili neka vrsta retke zveri. Nisu se
mogli videti doslovno nikako sem kao zarobljenici, pa Ćak i tada samo za trenutak.
Niti se znalo åta se njima deåava, sem one nekolicine koji su bili veåani kao ratni
zloĆinci; ostali su jednostavno nestajali, verovatno u logore za prisilni rad. Okrugle
mongolske fizionomije behu ustupile mesto licima evropskijeg tipa, prljavim,
obradetelim i iscrpenim. Preko ispalih jabuĆica gledale su oĆi u Vinstonove, pokoji
put veoma prodorno, i gubile se. VeĄ su prolazili poslednji kamioni konvoja. U
poslednjem Vinston vide postarijeg Ćoveka, sveg u sedoj kosi i bradi, kako stoji
uspravno, zglobova prekråtenih pred sobom, kao da je navikao da mu budu vezani.
Vinstonu i devojci veĄ se pribliçavalo vreme rastanka. No u poslednjem trenutku,
dok ih je gomila joå uvek pritiskala, njena ruka potraçi njegovu i nakratko je steçe.

Stiska potraja najviåe deset sekundi, a ipak mu se uĆini da su im ruke bile
stegnute veoma dugo. Imao je vremena da sazna svaki detalj njene åake. Ispitao je
duge prste, lepo uobliĆene nokte, ogrubeli dlan i red çuljeva na njemu, meko meso
ispod zgloba. Iako ju je upoznao samo dodirom, mogao bi je prepoznati oĆima. U
tom istom trenutku pade mu na pamet da ne zna koje su boje devojĆine oĆi.
Verovatno smeće, ali crnomanjasti ponekad imaju plave. Okrenuti glavu i pogledati
je bila je nezamisliva ludost. DrçHĄi se za ruke, nevidljive meću zbijenim telima,
gledali su smao pravo, a umesto devojĆinih oĆiju Vinstona su çalobno posmatrale,
iz naviljaka kose i brade, oĆi postarijeg zarobljenika.

2.

Vinston se probijao putem kroz åaru svetlosti i senki, gazeĄi po baricama
zlaĄanog svetla gde god su se grane razdvajale. Levo od njega, ispod drveĄa,

56/151