Page 55 - George Orwell - 1984

'çordç Orvel – 1984.

su zahvatali kaåikom vodnjikave splaĆine i prinosili ustina, a izmeću kaåika
izmenjivali ono nekoliko neophodnih reĆi tihim bezbojnim glasom.

"U koliko izlaziå s posla?"
"Gde se moçemo naĄi?"
"Trg pobede, kod spomenika."
"Prepun je telekrana."

"Ako je guçva, ne smeta."
"Treba neki znak?"
"Ne. Nemoj mi priĄi dok me ne vidiå u gomili. I nemoj me gledati. Samo budi
negde pored mene."
"U koliko?"
"U devetnaest."
"U redu."

Emplfort ne vide Vinstona i sede za drugi sto. Njih dvoje ne progovoriåe viåe
ni reĆi; koliko je to moguĄe dvoma ljudima koji sede jedno nasuprot drugom za
istim stolom, nisu se ni pogledali. Devojka brzo zavråi sa svojim ruĆkom i ode.
Vinston ostade da popuåi cigaretu.

Vinston se naće na Trgu pobede pre dogovorenog vremena. Vrzmao se neko
vreme oko osnove ogromnog okruglog stuba na Ćijem je vrhu kip Velikog Brata
gledao na jug prema nebu gde je pobedio evroazijske avione (pre nekoliko godina
bili su istazijski) u Bici za Pistu jedan. Na slici ispred njega nalazio se kip Ćoveka na
konju, navodno Olivera Kromvela. U devetnaest nula pet devojke joå nije bilo.
8çasan strah ponovo zahvati Vinstona. NeĄe doĄi, predomislila se! On se uputi
sporim koracima do severne strane trga i oseti neko bledo zadovoljstvo kad je
prepoznao crkvu Svetog Martina Ćija su zvona, u vreme kad je imala zvona, zvonila
Dugujeå mi farting. Tada spazi devojku kako stoji pored osnove spomenika i Ćita, ili
se pretvara da Ćita, plakat koji je bio spiralno uvijen oko stuba. Bilo je opasno priĄi
joj dok se ne skupi joå sveta. Svuda oko podnoçja bili su postavljeni telekrani. No
uto se zaĆu prolom zvuka i zvuk teåkih motora odnekud sleva. Odjednom svi
potrĆDåe preko trga. Devojka lakonogo optrĆa oko lavova na osnovi spomenika i
produçi da trĆi. Vinston poće za njom. Dok je trĆao, Ću nekoga kako viĆe da to
prolazi konvoj evroazijskih zarobljenika.
Juçni kraj trga veĄ je bila zaposela gusta masa sveta. Vinston, u normalnim
situacijama Ćovek koji se drçi prikrajka u svakoj guçvi, sad se poĆe gurati, laktati,
probijati do srediåta gomile. Uskoro se naće nadohvat ruke od devojke, ali put su
mu prepreĆavali jedan prol ogromnog rasta i jedna çena, skoro isto toliko krupna,
verovatno njegova supruga, koji su saĆinjavali skoro neprobojan zid mesa. Vinston
se izvi postrance i, navalivåi svom snagom, uspe da uglavi rame meću njih. Za
trenutak mu se uĆini da mu se utroba melje u kaåu izmeću dva miåLĄava kuka, a
zatim se probi, malo oznojen. Naće se pored same devojke. Stajali su rame uz
rame i oboje gledali pravo preda se.
Ulicom je lagano prolazio dugi niz kamiona, sa straçarima kamenih lica koji
su stajali u svakom uglu s automatima u ruci. U kamionima su, tesno zbijeni, ĆXĆali
çuti ljudi malog rasta u iznoåenim zelenkastim uniformama. Njihova tuçna,
mongolska lica zurila su preko ograde kamiona, potpuno nezainteresovana.
Ponekad bi se, kad bi koji kamion trucnuo, Ćula zveka metala: svi zarobljenici imali
su okove na nogama. Tuçna lica su prolazila, kamion po kamion. Vinston je znao da
su tu, ali primeĄivao ih je samo s prekidima. DevojĆino rame, i ruka do lakata, bilo
je pritisnuto uz njegovo. Obraz joj je bio toliko blizu da mu je skoro oseĄao

55/151