Page 52 - George Orwell - 1984

'çordç Orvel – 1984.

znao. Ako se ijedno mesto neprekidno kontrolisalo preko telekrana, to su bile
klozetske kabine.

On se vrati u svoj boks, sede, nehatno baci komad papira meću dokumenta
na stolu, stavi naoĆare i privuĆe diktograf. "Pet minuta", reĆe u sebi, "naj-najmanje
pet minuta!" Srce mu je u grudima tuklo zastraåujuĄe glasno. Na sreĄu je posao
pred njim bio Ćisto rutinski - ispravljanje dugog niza cifara, åto nije zahtevalo
veliku koncentraciju.

äta god da je pisalo na papiru, moralo je imati nekog politiĆkog znaĆenja.
Koliko je mogao videti, postojale su dve moguĄnosti. Jedna, daleko verovatnija, da
je devojka agent Policije misli, kao åto se i plaåio. Nije znao zaåto Policija misli
nalazi za shodno da svoje poruke dostavlja na takav naĆin, ali moçda su imali svojih
razloga. Tekst na papiru mogao je biti pretnja, poziv, neka zamerka, narećenje da
izvråi samoubistvo. No postojala je i druga, bezumna moguĄnost koja je neprestano
podizala glavu iako je uzalud pokuåavao da je potisne. Ta je moguĄnost bila da
poruka i nije od Policije misli nego od nekakve podzemne organizacije. Moçda
Bratstvo ipak postoji! Moçda je ta devojka njegov pripadnik! Ta je pomisao van
svake sumnje bila apsurdna, ali mu je u glavu bila uletela onog trenutka kad je u
ruci osetio komadiĄ papira. Ono drugo, verovatnije objaånjenje palo mu je na
pamet tek nekoliko minuta kasnije. Pa ipak Ćak ni sad, mada mu je intelekt govorio
da ta poruka verovatno znaĆi smrt - Ćak ni sad u to nije verovao; nerazumna nada
je bila uporna u njemu; srce mu je lupalo; sa teåkoĄom je uspevao da mu glas ne
zadrhti dok je mrmljao svoje cifre u diktograf.

Smota gotove papire u trubu i gurnu ih u pneumatiĆnu cev. Bilo je proålo
osam minuta. Popravi naoĆare na nosu, uzdahnu i privuĆe preda se sledeĄu gomilu
papira, sa onim komadiĄem na vrhu. On ga ispravi. Na njemu je, krupnim neveåtim
slovima pisalo:

Ja te volim.

Nekoliko sekundi bio je toliko preneraçen da se nije setio ni da baci papiriĄ,
koji je kompromitovao, u rupu za pamĄenje. Pre nego åto je to ipak uradio, nije se
mogao uzdrçati, mada je vrlo dobro znao koliko je opasno pokazivati previåe
interesovanja, a da joå jednom ne proĆita åta piåe, samo da bi se uverio da su one
reĆi joå tu.

Tokom preostalog dela popodneva bilo mu je veoma teåko raditi. Joå teçe,
od potrebe da se koncentriåe na niz triĆavih poslova koje je imao pred sobom,
padalo mu je to åto svoju uzbućenost mora da skriva pred telekranom. OseĄao se
kao da mu u stomaku gori vatra. RuĆak u pregrejanoj, pretrpanoj, buĆnoj menzi bio
je muĆenje. Nadao se da Ąe tokom prekida za ruĆak moĄi da malo bude sam, ali zla
sreĄa natera imbecilnog Parsonsa da trupne na stolicu pored njega, åireĄi miris
znoja koji je skoro nadjaĆavao metalni miris Ćorbe, i razveza priĆu o pripremama
za Nedelju mrçnje. NaroĆito ga je oduåevljavao model glave Velikog Brata, dva
metra åirok, koji je od papirne kaåe pravio odred äpijuna Ćiji je Ćlan bila njegova
Ąerka. Vinstona je razdraçavalo to åto je u opåtoj buci slabo Ćuo åta Parsons govori,
te je stalno morao traçiti da mu ovaj ponovi kakvu nedotupavnu primedbu. Devojku
je uspeo da spazi samo jednom, kako sa joå dve devojke sedi za stolom, na
suprotnom kraju prostorije. Reklo bi se da ga nije videla; viåe nije ni gledao u tom
pravcu.

52/151