Page 51 - George Orwell - 1984

'çordç Orvel – 1984.

NEZNANJE JE MOă

DRUGI DEO

1.

Bila je sredina jutra; Vinston beåe iziåao iz svog boksa da ode u klozet.
S drugog kraja dugog, sjajno osvetljenog hodnika pribliçavala mu se jedna
usamljena figura. To je bila ona crnomanjasta devojka. Od one veĆeri kad je naiåao
na nju ispred antikvarnice bilo je proålo Ćetiri dana. Kad mu se pribliçila, on vide
da joj je desna ruka u zavoju, neprimetnom izdaleka poåto je bio iste boje kao i
njen kombinezon. Verovatno je zgnjeĆila ruku okreĄXĄi jedan od onih velikih
kaleidoskopa na kojima su se siçei romana 'uobliĆavali'. Takvi nesreĄni sluĆajevi bili
su svakodnevna stvar u Odeljenju proze.
Razdvajalo ih je moçda Ćetiri metra kad se devojka spotaĆe i pade gotovo
na nos. Pad je natera da oåtro krikne od bola. Mora biti da je pala pravo na
povrećenu ruku. Vinston se zaustavi na mestu. Devojka se beåe podigla na kolena.
Lice joj dobi mleĆno çutu boju na kojoj su joj se usta isticala crvenija nego ikad.
2Ći su joj bile upravljene u njegove, sa moleĄivim izrazom koji je viåe odavao
utisak straha nego bola.
U Vinstonovom srcu se pokrete neko Ćudno uzbućenje. Pred njim se nalazio
neprijatelj koji je imao nameru da ga ubije; pred njim se isto tako nalazilo ljudsko
biĄe, u bolu, moçda i sa slomljenom kosti. On se veĄ beåe instinktivno pokrenuo da
joj pritekne u pomoĄ. U trenutku kad ju je video kako pada na zavijenu ruku, bilo
mu se Ćinilo da bol od toga oseĄa u svom sopstvenom telu.
"Povredili ste se?"
"Nije niåta. Samo ruka. Odmah Ąe proĄi."
Govorila je kao da je imala lupanje srca. U svakom sluĆaju, bila je veoma
pobledela.
"Niste niåta slomili?"
"Ne, u redu je. Samlo me je za trenutak zabolelo, niåta viåe."
Ona ispruçi zdravu ruku, i on joj pomoçe da ustane. Bilo joj se veĄ povratilo
neåto boje; izgledala je mnogo bolje.
"Nije niåta", kratko ponovi ona. "Samo sam se malo udarila po zglobu. Hvala,
druçe!"
I na to produçi svojim putem, brzim i odseĆnim koracima, kao da se zaista
niåta i nije desilo. Ceo dogaćaj nije mogao potrajati viåe od pola minuta. Ne
pokazivati oseĄanja na licu bilo je navika koja je stekla status instinkta; a ionako su
se zadesili odmah ispred telekrana kad se sluĆaj dogodio. No i pored toga bilo je
vrlo teåko ne odati trenutno iznenaćenje, jer mu je devojka, u one dve-tri sekunde
dok joj je pomagao da ustane, bila tutnula neåto u ruku. Nije bilo nikakve sumnje
da je to uradila namerno. To neåto bilo je malo i pljosnato. ProlazeĄi kroz vrata
klozeta, on ga premesti u dçep i opipa vrhovima prstiju. To je bio komad papira
presavijen u kvadratiĄ.
Dok je stajao u pisoaru, uspe, uz joå malo pipkanja prstima, da odmota.
2Ćigledno je na njemu bila neka poruka. Za trenutak mu doće iskuåenje da ga
odnese u jednu od kabina i smesta proĆita. No to bi bila krajnja ludost - to je dobro

51/151