Page 50 - George Orwell - 1984

'çordç Orvel – 1984.

takoće da poçuri u Centar i ostane tamo do zatvaranja, da bi za to veĆe stvorio
delimiĆan alibi. No i to je bilo nemoguĄe. Beåe ga obuzela smrtna malaksalost.
æeleo je jedino da åto pre stigne kuĄi, a onda sedne i miruje.
Kad je stigao u svoj stan, bilo je proålo dvadeset dva Ćasa. Svetlo se gasilo u
dvadeset tri i trideset. On ode u kuhinju i proguta skoro punu Ćajnu åolju dçina
Pobeda. Zatim ode do stola u alkovu, sede i izvadi dnevnik iz fioke. Ali nije ga
odmah otvorio. Na telekranu je metalni çenski glas vreĆao neku patriotsku pesmu.
On je sedeo zureĄi u mramoraste åare na koricama sveske, trudeĄi se bez uspeha
da iskljuĆi taj glas iz svesti.

Uvek su noĄu dolazili da hapse, uvek noĄu. Najpametnije bi bilo ubiti se pre
nego åto im se padne u ruke. Neki su bez sumnje tako i radili. Mnogi od nestalih u
stvari su bili izvråili samoubistvo. No bila je potrebna oĆajniĆka hrabrost da bi se
Ćovek ubio u svetu gde se do vatrenog oruçja i bilo kakvog brzog i sigurnog otrova
nije nikako moglo doĄi. S nekim zaprepaåĄenjem on pomisli o bioloåkoj
beskorisnosti straha, i bola, o izdaji tela koje se uvek koĆi upravo u trenutku kad se
traçi poseban napor. Da je delovao dovoljno brzo, mogao je uĄutkati crnomanjastu
devojku; ali je baå prevelika opasnost u kojoj se nalazio uĆinila da je izgubio moĄ
da dela. Sinu mu da se u trenucima krize niko ne bori protiv spoljnog neprijatelja,
nego uvek protiv svog sopstvenog tela. ąak i sad, uprkos dçinu, tupi bol u stomaku
onemoguĄavao je povezano miåljenje. A tako je isto, shvati on, i u svim na izgled
herojskim i tragiĆnim situacijama. Na bojnom polju, u sobi za muĆenje, na brodu
koji tone, stvari za koje se Ćovek bori uvek se zaboravljaju zato åto se telo åiri dok
ne ispuni celu vasionu; pa Ćak i u onim trenucima kad Ćovek nije paralisan od
straha ili ne vriåti od bola, çivot postaje borba, iz trenutka u trenutak, sa glaću ili
hladnoĄom ili neispavanoåĄu, sa kiselinom u stomaku ili bolesnim zubom.

On otvori dnevnik. Bilo je vaçno napisati neåto. æena na telekranu beåe
poĆela novu pesmu. Vinstonu se njen glas zabadao u mozak kao komaće razbijenog
stakla. On pokuåa da misli na O'Brajena, za koga je, ili kome je, pisao svoj dnevnik,
no umesto njega poĆe misliti o tome åta Ąe mu se desiti kad ga Policija misli
odvede. Ne bi bilo straåno ako bi ga ubili odmah. ąovek i oĆekuje da bude ubijen.
Ali pre smrti (o tome niko nije govorio, a ipak su svi znali) moralo se proĄi kroz
rutinu priznanja: uvijanje na podu i vriåtanje za milost, pucanje slomljenih kostiju,
izbijeni zubi, usirena krv u kosi. Zaåto se to mora podnositi, kad je kraj ionako bio
uvek isti? Zaåto se ne moçe iz çivota izbaciti nekoliko dana ili nedelja? Niko nije
ostao neuhvaĄen; niko nije proåao bez priznanja. Kad Ćovek podlegne zlomisli,
sigurno je da Ąe u izvesnom roku biti mrtav. Zaåto onda buduĄnost mora sadrçati
taj uças, koji nije menjao niåta?
On pokuåa, sa malo viåe uspeha nego ranije, da dozove sliku O'Brajena.
"SastaĄemo se na mestu gde nema tame", bio mu je rekao ovaj. On je znao åta to
znaĆi, ili mu se bar Ćinilo da zna. Mesto gde nema tame bila je zamiåljena
buduĄnost, koju Ćovek nikad neĄe videti ali u kojoj, znajuĄi unapred za nju, moçe
XĆestvovati. Ali od glasa sa telekrana koji ga je grebao po uåima nije mogao da
dalje sledi tok svojih misli. On stavi cigaretu u usta. Iz nje mu smesta ispade na
jezik polovina duvana, gorka praåina koju je bilo teåko ispljuvati. Pred oĆi mu iziće
lik Velikog Brata, izbacujuĄi O'Brajenov. Baå kao i pre nekoliko dana, on izvadi
jedan novĆLĄ iz dçepa i pogleda ga. Ono lice je gledalo u njegovo, krupno, smireno,
zaåtitniĆko: ali kakav su to osmeh krili crni brkovi? Kao olovni zvon vratiåe mu se
reĆi:

RAT JE MIR
SLOBODA JE ROPSTVO

50/151