Page 49 - George Orwell - 1984

'çordç Orvel – 1984.

nikako nije stizao. Dok su razgovarali, Vinstonu se neprestano vraĄala
poluzaboravljena deĆja pesmica. Narandça i limun, kaçe sveti äimun, dugujeå mi
farting, kaçe sveti Martin! ąudno, ali kad se to ponavljalo u sebi, imala se iluzija da
se stvarno Ćuju zvona, zvona izgubljenog Londona koja su joå uvek, negde,
postojala, preruåena i zaboravljena. ąuo ih je kako zvone sa jednog utvarnog tornja
za drugim. Pa ipak, koliko se seĄao, nikad u stvarnom çivotu nije Ćuo zvonjavu
crkvenih zvona.

On se oprosti od ąeringtona i siće sam niz stepenice, da ga starac ne bi
video kako izvića ulicu pre no åto Ąe iziĄi. Bio je veĄ reåio da posle odgovarajuĄeg
intervala - od, recimo, mesec dana - ponovo reskira i poseti radnju. To moçda ne bi
bilo opasnije nego jedan izostanak uveĆe iz Centra. Ozbiljna ludost je bila u tome
åto se uopåte vratio ovamo, poåto je veĄ kupio dnevnik, a nije znao da li se vlasniku
moçe verovati. Pa ipak...!
Da, doĄi Ąe opet. KupiĄe joå lepih otpadaka. KupiĄe graviru crkve svetog
äimuna, izvaditi je iz rama, i odneti kuĄi sakrivenu ispod bluze. IzvuĄi Ąe ostatak
one deĆje pesmice iz ąeringtonovog seĄanja. ąak mu i onaj ludi plan: da sobu na
spratu uzme pod kiriju, za trenutak ponovo sevnu kroz glavu. Kojih pet sekundi bio
je bezbriçan od oduåevljenja, te iskoraĆi na trotoar a da prethodno Ćak ni pogled
nije bacio kroz izlog. Beåe Ćak poĆeo da pevuåi na neku improvizovanu melodiju:

Narandça i limun, kaçe sveti äimun.

Dugujeå mi farting, kaçe sveti Martin...

Najednom mu se uĆini da mu se srce pretvorilo u led, a creva u vodu.
Trotoarom se pribliçavala neka figura u plavom kombinezonu, ni deset metara od
njega. To je bila ona devojka iz Odeljenja proze, ona crnomanjasta. Dnevna
svetlost je gasnula, ali on je prepoznade bez teåkoĄa. Ona ga pogleda pravo u oĆi,
zatim çurno produçi, kao da ga nije ni videla.

Vinston je nekoliko sekundi bio paralizovan. Zatim se okrete na desno i
udalji teåkim koracima, ne primetivåi odmah da se uputio u pogreånom pravcu. U
svakom sluĆaju, odgovor na jedno pitanje sad je bio poznat. Viåe nije bilo sumnje
da ga ta devojka uhodi. Mora biti da ga je pratila dovde, jer nije bilo verovatno da
se Ćistim sluĆajem zadesila iste veĆeri u istoj mraĆnoj zabaĆenoj ulici, kilometrima
daleko od bilo kog kvarta u kome çive Ćlanovi Partije. SluĆajnost je bila prevelika.
Da li je bila zaista agent Policije misli, ili prosto åpijunka-amater pokrenuta
nadobudnoåĄu, gotovo nije ni bilo vaçno. To åto ga je drçala na oku bilo je
dovoljno. Verovatno ga je isto tako videla i kad je ulazio u krĆmu.

Hodao je s naporom. Na svaki korak, po butini bi ga udario komad stakla
koji je nosio u dçepu, te mu skoro doće da ga izvadi i baci. Najgori bi bio bol u
stomaku. Dva ili tri minuta mislio je da Ąe umreti ako ubrzo ne stigne do klozeta.
Mećutim, u ovakvim kvartovima nije ih ni bilo. Zatim grĆ proće, ostavivåi za sobom
tupo tiåtanje.
Ulica je bila Ąorsokak. Vinston se zaustavi, postaja nekoliko sekundi
nepovezano se pitajuĄi åta da radi, zatim se okrete i poće istim putem natrag. Kad
se okrenuo, pade mu na pamet da se s devojkom mimoiåao tek pre tri minuta i da
bi je verovatno mogao stiĄi ako potrĆi. Onda bi je mogao pratiti u stopu dok se ne
naću na nekom tihom mestu, a onda joj razbiti glavu kockom iz kaldrme. Onaj
komad stakla u dçepu bio bi dovoljno teçak. No on smesta odustade, zato åto mu je
i sama pomisao na ikakav fiziĆki napor bila nepodnoåljiva. Ne bi mogao potrĆati, ne
bi mogao zadati udarac. Sem toga, ona je bila mlada i jaka; branila bi se. Pomisli

49/151