Page 47 - George Orwell - 1984

'çordç Orvel – 1984.

ni na jedno staklo koje je dotad video. Predmet je bio dvostruko privlaĆan zato åto
se oĆigledno nije mogao upotrebiti ni za åta, mada je Vinston nagaćao da je to
nekad trebalo da bude pritiskaĆ za papir. Bio mu je teçak u dçepu, no sreĄom nije
pravio veliku izboĆinu. Bilo je neobiĆno, Ćak i riziĆno, da Ćlan Partije poseduje tako
åta. Sve åto je bilo staro, uostalom i sve åto je bilo lepo, uvek je na neki neodrećen
naĆin bilo sumnjivo. Starac se beåe primetno raspoloçio poåto je primio Ćetiri
dolara. Vinston shvati da bi on pristao i na tri, pa Ćak i svega dva.

"Gore na spratu ima joå jedna soba; moçda bi vas interesovalo da
pogledate", reĆe on. "Doduåe, ni tamo nema mnogo; samo nekoliko stvari. Tu Ąe
vam trebati svetlo."
On zapali joå jednu lampu i, pogrbljen, poće ispred Vinstona uza strme i
istroåene stepenice, kroz uzan kratak prolaz, i uvede ga u sobu koja nije gledala na
ulicu nego na poploĆano dvoriåte i åumu dimnjaka. Vinston primeti da je nameåtaj
tako rasporećen kao da je soba joå uvek namenjana za stanovanje. Na podu je
leçala staza tepiha, na zidovima visile dve ili tri slike, a uz kamin bila privuĆena
duboka, praånjava naslonjaĆa. Na komodi je tiktakao starinski stakleni sat sa
brojĆanikom izdeljenim na dvanaest Ćasova. Ispod prozora se nalazio ogroman
krevet, na kome je joå uvek stajao duåek, i koji je zauzimao gotovo Ćetvrtinu sobe.

"Ovde smo çiveli dok mi çena nije umrla", reĆe starac, tonom kao da se
izvinjava. "Malo-pomalo, eto, rasprodajem nameåtaj. A evo ovaj krevet, to vam je
divan komad od mahagonija - to jest bio bi, kad bi Ćovek mogao da istera buve iz
njega. Samo, ipak mislim da bi vam bio previåe kabast."
Drçao je lampu visoko podignutu, da osvetli celu sobu; u toplom priguåenom
svetlu, ona je zaĆudo delovala veoma primamljivo. Vinstonu prolete kroz glavu
misao da bi sobu verovatno bilo sasvim lako iznajmiti za nekoliko dolara nedeljno,
kad bi se usudio da rizikuje. Zamisao je bila luda, nemoguĄa, od one vrste koju
treba izbaciti iz glave Ćim uće; no soba beåe u njemu probudila neku nostalgiju,
neko pradavno seĄanje. UĆini mu se da taĆno zna kako izgleda sedeti u takvoj sobi,
u naslonjaĆi pokraj vatre na otvorenom ognjiåtu, sa nogama na reåetki i Ćajnikom
na polici kamina: do krajnosti sam, do krajnosti bezbedan, neposmatran ni od
koga, neprogonjen niĆijim glasom, u tiåini gde se Ćuje samo mrmorenje Ćajnika i
prijateljsko tiktakanje sata.
"Nema telekrana!" ne uzdrça se da promrmlja.
"Ah", reĆe starac, "nisam nikad ni imao, znate. Skupo je to. A pravo da vam
kaçem, nekako nisam ni oseĄao potrebu. Nego pogledajte onaj sto na rasklapanje
tamo u uglu. Mada, razume se, ako biste hteli da ga rasklapate, morali biste prvo
da promenite åarke."
U drugom uglu stajao je orman za knjige; Vinston se veĄ bio uputio njemu
kao privuĆen magnetom. No unutra je bilo samo smeĄe. Lov na knjige i uniåtenje
knjiga bili su u prolskim Ćetvrtima obavljeni isto tako temeljno kao i svuda drugde.
Teåko je bilo moguĄe da u celoj Okeaniji postoji ijedna knjiga åtampana pre 1960.
godine. Starac je, i dalje drçHĄi lampu, stajao ispred neke slike u okviru od ruçinog
drveta koja je visila s druge strane kamina, prekoputa kreveta.

"Ovaj, a ako vas interesuju stare gravire..." diskretno poĆe on.
Vinston priće da razgleda sliku. To je bila gravira neke ovalne zgrade sa
Ćetvrtastim prozorima i malom kulom u prvom planu. Oko kule je iåla ograda, a na
zadnjem kraju stajalo neåto nalik na skulpturu. Vinston se nekoliko trenutaka
zagleda u graviru. Zgrada mu se Ćinina neodrećeno poznata, mada se skulpture nije
seĄao.
"Ram je priĆvråĄen za zid," reĆe starac, "ali ako hoĄete, ja Ąu ga odårafiti."

47/151