Page 48 - George Orwell - 1984

'çordç Orvel – 1984.

"Ovu zgradu poznajem", naposletku reĆe Vinston. "Sad je poruåena. Nalazi
se nasred ulice ispred Palate pravde."

"Tako je. Ispred Sudnice. Stari antikvar naziva zgradu njenim pravim (i
danaånjim) imenom Sudnica (Law Courts). U Okeaniji, razume se, to ime je
nepoznato; prim. prev. Bombardovali su je o, joå odavno. Neko vreme je bila
crkva. Crkva svetog Simona, tako se zvala." On se opet osmehnu kao da se pravda,
kao da je svestan da je rekao neåto åto izaziva podsmeh, i dodade: "narandçe i
limun, kaçe sveti äimun."
"Kako?" upita Vinston.
"Narandça i limun, kaçe sveti äimun. To je bila jedna kao pesmica kad sam
bio mali. Ne znam kako dalje ide; znam samo da se zavråava: Evo ide sveĄar da
zapali sveĄe, evo ide dçelat da ti glavu seĆe. To je iålo uz neku igru. Deca stanu u
dva reda i ispruçe ruke, a vi prolazite ispred njih kad doću do 'evo ide dçelat da ti
glavu seĆe', oni spuste ruke i uhvate vas. To je bila kao neka brojanica o tome åta
kaçu zvona raznih crkava. Pominjale su se sve londonske crkve - to jest, one
najvaçnije."
Vinston se povråno pitao iz kog veka potiĆe ta crkva. Odrediti starost neke
zgrade u Londonu bilo je uvek teåko. Za svaku veĄu i impresivniju zgradu, ako bi se
imalo moglo smatrati da je novijeg datuma, automatski se tvrdilo da je podignuta
posle Revolucije, dok se sve åto je oĆigledno bilo ranijeg datuma pripisivalo nekom
nejasno odrećenom periodu nazvanom srednji vek. ZvaniĆno se smatralo da iz
vekova kapitalizma nije proiziålo niåta od vrednosti. Kao åto se nije mogla doznati
iz knjiga, istorija se nije mogla doznati ni iz arhitekture. Kipovi, zapisi, spomen-
ploĆe, imena ulica - sve åto je moglo osvetliti proålost bilo je sistematski
izmenjeno.
"Nisam ni znao da je to bila crkva", reĆe on.
"U stvari, ostalo ih je puno", reĆe starac, "samo sad se koriste za druge
stvari. ąekajte, kako beåe iåla ona pesmica? Aha! Setio sam se!

Narandça i limun, kaçe sveti äimun
Dugujeå mi farting, kaçe sveti Martin...

eto, toliko se seĄam. Farting vam je bio bakarni novĆLĄ, nalik na jedan
cent."

"A gde je crkva Svetog Martina?" upita Vinston.
"Svetog Martina? Joå postoji. Na Trgu pobede, pored galerije slika. To je ona
zgrada sa trouglastim predvorjem i stubovima, znate ona sa velikim stepeniåtem."

Vinston ju je dobro poznavao. U toj zgradi se nalazio muzej koji se koristio
za razne vrste propagandnih izloçbi - maketa raketnih bombi i ploveĄih tvrćava,
voåtanih figura koje su predstavljale zverstva neprijatelja, i sliĆnog.
"Zvala se Sveti Martin u poljima", dodade starac, "mada se ne seĄam da sam
igde blizu video neko polje."
Vinston ne kupi sliku. Posedovati je bilo bi joå veĄi rizik no imati onaj
stakleni pritiskaĆ, a odneti kuĄi nemoguĄe, sem ako se ne bi izvadila iz rama. On se
ipak zadrça joå nekoliko minuta u razgovoru sa starcem, Ćije ime, kako je otkrio,
nije bilo Viks - kao åto se moglo zakljuĆiti po natpisu iznad ulaza - nego ąerington.
Ispostavilo se da je ąerington udovac od åezdeset i tri godine koji je u toj radnji
stanovao trideset godina. Celo to vreme nameravao je da izmeni ime na firmi, ali

48/151