Page 46 - George Orwell - 1984

'çordç Orvel – 1984.

trotoaru, on preće preko prata. Ako ga ko bude ispitivao, moĄi Ąe opravdano reĄi
da je traçio da kupi çilete.

Vlasnik beåe zapalio viseĄu petrolejsku lampu, od koje se åirio neĆist, ali
prijateljski miris. To je bio Ćovek od svojih åezdeset godina, krhak i povijen, sa
dugim, dobroĄudnim nosom i blagim oĆima deformisanim kroz debela stakla
naoĆara. Kosa mu je bila gotovo potpuno seda, no obrve su mu bile Ćupave i joå
uvek crne. Sa svojim naoĆarima, svojim blagim, nemirnim pokretima i starim
sakoom od crnog somota izgledao je na neki naĆin intelektualno, kao da je kakav
Ćovek od pera, ili muziĆar. Glas mu je bio mek, kao izbledeo, a jezik mu je bio
manje iskvaren nego u veĄine prola.
"Prepoznao sam vas na trotoaru", reĆe on smesta. "Vi ste gospodin koji je
kupio onaj damski album. A, to vam je bio divan papir, zaista. Pergament-papir,
tako se zvao. Ja mislim da ima sigurno pedeset godina otkako se viåe ne pravi." On
se zagleda u Vinstona preko svojih naoĆara. "Da li vam treba neåto odrećeno? Ili
biste samo da malo razgledate?"

"Samo sam prolazio", neodrećeno reĆe Vinston, "pa sam pogledao. Nisam
traçio niåta naroĆito."

"Baå dobro", reĆe antikvar. "Ne verujem da bih vam mogao udovoljiti." On
okrete svoj meki dlan naviåe, pokajniĆkim pokretom. "Vidite i sami: prazna radnja.
Meću nama reĆeno, trgovini antikvitetima je proålo vreme. Nema viåe potraçnje,
nema ni zaliha. Nameåtaj, staklo, porculan - sve se to polomilo, malo-pomalo. A
veĄ metalne stvari su veĄinom pretopljene. Mesingan sveĄnjak nisam video veĄ
godinama."

Unutraånjost radnjice bila je u stvari do neudobnosti puna, ali nije bilo
niĆega od iole kakve vrednosti. Praznog prostora na podu bilo je vrlo malo, jer je
svuda uza zidove bilo naslagano bezbroj ramova za slike. U izlogu je bilo nekoliko
podmetaĆa sa zavrtnjima i navrtkama, istroåenim dletima, perorezima slomljenih
seĆiva, oksidisanim dçepnim Ćasovnicima koji se nisu Ćak ni pravili da su ispravni, i
ostalim raznovrsnim kråom. Jedino je na stoĆLĄu u uglu bila jedna gomila sitnica -
lakiranih burmutica, broåeva od ahata i sliĆnog - u kojoj se, Ćinilo se, moçe naĄi
neåto zanimljivo. Dok se pribliçavao stoĆLĄu, Vinston spazi neki okrugao, gladak
predmet koji se meko presijavao na svetlosti lampe, i podiçe ga.
To je bio teçak komad stakla, s jedne strane zaobljen a s druge gladak, tako
da je gotovo bio polulopta. I boja i faktura stakla imali su neku Ćudnu mekotu, kao
kiånica. U samom srediåtu, uveliĆan zaobljenom povråinom, nalazio se neki Ćudan,
ruçLĆast, izuvijan predmet koji je podseĄao na ruçu ili morsku sasu.
äta je ovo?" upita Vinston, zaĆaran.
"To vam je koral", reĆe starac. "Najverovatnije iz Indijskog okeana. U ono
vreme su ga stavljali u staklo. Ovo nije napravljeno pre manje od sto godina. Po
izgledu bi se reklo da ima i viåe."
"Lepa stvar", reĆe Vinston.

"Zaista lepa", reĆe starac sa razumevanjem. "Ali nema ih mnogo koji bi to
danas rekli." On kaåljucnu. "Ovaj, ako ste zainteresovani da kupite, koåtalo bi vas
Ćetiri dolara. SeĄam se kad su ovakve stvari bile i po osam funti, a osam funti vam
je bilo - ne bih mogao da preraĆunam u danaånje pare, ali bilo je mnogo. Ali åta
Ąete, kome je danas stalo do pravih starinskih predmeta - makar i do one ĆDåice
koja je preostala?"
Vinston smesta isplati Ćetiri dolara i stavi çXćeni predmet u dçep. Zadivila
ga je bila ne toliko njegova lepota, nego to åto je na neki naĆin izgledalo kao da
pripada dobu sasvim drugaĆijem od sadaånjeg. Meko staklo boje kiånice nije liĆilo

46/151