Page 45 - George Orwell - 1984

'çordç Orvel – 1984.

valjda trotoar tvoj?' Kaçe on meni 'Nemoj da si bezobrazan, glavu Ąu da ti otkinem.'
Kaçem ja njemu 'Ti si pijan', kaçem 'sa'Ąu da pozovem pandura.' A on, zamislite vi
to, on mene gurne u grudi i malte nisam pao pod autobus. E sad, znate, ja sam tad
bio mlad; pokaz'o bi ja njemu da nije..."
Vinstona zahvati oseĄanje bespomoĄnosti. StarĆevo pamĄenje nije bilo niåta
drugo do gomila nevaçnih detalja. ąovek bi ga mogao ispitivati ceo dan, pa opet ne
saznati niåta od znaĆenja. Partijski istorijski spisi mogli su u izvesnom smislu i biti
istiniti; moçda Ćak i potpuno istiniti. On uĆini poslednji pokuåaj.
"Moçda se nisam jasno izrazio", reĆe on. "HoĄu da kaçem ovo. Vi ste çivi veĄ
veoma dugo; polovinu çivota proçiveli ste pre Revolucije. VeĄ 1925. godine vi ste
bili odrastao Ćovek. Smatrate li, sudeĄi po onome Ćega se seĄate, da je çivot tada
bio bolji nego danas? Ili gori? Kad biste mogli birati, da li biste radije çiveli u ono
vreme ili danas?"

Starac se zamiåljeno zagleda u metu za strelice. Zatim otpi pivo, sporije
nego prvi put. Kad je progovorio, u glasu mu se oseti neka trpeljiva, filozofska
nota, kao da ga je pivo bilo omekåalo.
"Znam åta bi 'teli da vam kaçem", reĆe on. "'Teli bi da vam kaçem da bi'
radije bio mlad. To bi vam skoro svako rek'o. Ko je mlad, on je i zdrav, i jak. A ko
doće u moje godine, njemu nikad nije dobro. Noge me bole da vam ne mogu reĄi, a
beåika: ubi boçe. Diçe me noĄu po pe'åes' puta. A opet, kad pogledate, nije ni loåe
kad je Ćovek star. Nema viåe one iste brige. Nema niåta da se majmuniåe oko çena,
a to vam je velika stvar. Ja nisam bio sa çenom evo skoro tri'es' godina, ako mi
verujete, nit' mi je na pamet palo."

Vinston se navali na prozorski okvir. Nije vredelo produçavati. Htede da
uzme joå piva, kad se starac najednom diçe i çurno odgega do smradnog pisoara na
drugom kraju prostorije. Onih naknadnih pola litra veĄ je delovalo. Vinston ostade
da sedi joå minut ili dva, zagledan u svoju praznu kriglu, i skoro ne primeti da ga
noge ponovo iznesoåe na ulicu. Najkasnije za dvadeset godina, razmiåljao je on, na
ogromno i jednostavno pitanje 'Da li je çivot pre Revolucije bio bolji nego danas?'
viåe se nikako neĄe moĄi odgovoriti. Uostalom, na njega se veĄ sada nije moglo
odgovoriti, poåto ono nekoliko raåtrkanih ljudi koji su preçiveli iz tih davnih
vremena viåe nije bilo u stanju da jedno doba uporedi s drugim. Oni su se seĄali
miliona beskorisnih stvari i dogaćaja: svaće sa drugom na poslu, potrage za
izgubljenom pumpom za bicikl, vrtloga praåine u neko vetrovito jutro pre
sedamnaest godina, izraza na licu odavno umrle sestre; ali stvari od znaĆaja bile su
van njihovog vidnog polja. Bili su nalik na mrave, koji male predmete vide, ali
velike ne. A kad je pamĄenje izdalo zapisi bili falsifikovani - kad se to dogodilo,
tvrdnja Partije da je popravila uslove ljudskog çivota morala se prihvatiti jer nije
postojalo, niti Ąe ikad ponovo postojati, bilo kakvo merilo pomoĄu koga bi se to
moglo proveriti.
U tom trenutku tok njegovih misli se naglo zaustavi. On stade i podiçe
pogled. Nalazio se u uzanoj ulici, sa nekoliko mraĆnih radnji raåtrkanih meću
stambenim zgradama. Odmah iznad njegove glave visile su tri bezbojne metalne
kugle koje su izgledale kao da su nekad bile pozlaĄene. Mesto mu se uĆini poznato.
Pa da! Stajao je isped antikvarnice gde je bio kupio dnevnik.
Proće ga drhtaj straha. Kupovina sveske veĄ je sama po sebi bila
nepromiåljeno delo; bio se zakleo da se viåe nikad i ne pribliçi toj radnji. Pa ipak,
Ćim je dopustio mislima da odlutaju, noge su ga same dovele ovamo. Dnevnik je
poĆeo da piåe u nadi da Ąe se zaåtititi od upravo takvih samoubilaĆkih impulsa. U
isto vreme primeti da je radnja joå uvek otvorena, iako je veĄ bilo skoro dvadeset i
jedan Ćas. MisleĄi da Ąe biti manje upadljiv unutra nego ako se bude vrzmao po

45/151