Page 41 - George Orwell - 1984

'çordç Orvel – 1984.

Je li ovo vaå uobiĆajeni put do kuĄe?' - i tako dalje, i tako dalje. Doduåe, nijedno
pravilo nije zabranjivalo povratak kuĄi neuobiĆajenim putem; ali tako neåto je bilo
dovoljno da Ćovek skrene na sebe paçnju Policije misli.
Odjednom se cela ulica uzbuni. Sa svih strana se zaĆXåe povici upozorenja.
Ljudi su uletali u kapije kao zeĆevi. Neåto ispred Vinstona, neka mlada çena iskoĆi
iz kapije, dohvati dete koje se igralo u bari, zavi ga u kecelju i ponovo uskoĆi u
kapiju, sve u jednom pokretu. U istom trenutku, Ćovek u crnom odelu naboranom
kao harmonika koji se beåe pojavio iz jednog poboĆnog prolaza, potrĆa prema
Vinstonu, uzbućeno pokazujuĄi na nebo.

"Laća!" povika on. "ąuvaj se, åefe! Eno je gore! Brçe lezi!"
'Laćom' su zbog neĆega proli nazivali raketne bombe. Vinston se smesta baci
potrbuåke. Proli su skoro uvek bili u pravu kad su davali ova upozorenja. ąinilo se
da imaju neki instinkt koji im je nekoliko sekundi unapred govorio da raketa dolazi,
iako su rakete navodno bile brçe od zvuka. Vinston sastavi ruke nad glavom. ZaĆu
se tresak od koga se uĆini da se ploĆnik podiçe; po lećima mu se prosu kiåa neĆega
lakog. Kad je ustao, vide da je pokriven komadiĄima stakla od najbliçeg prozora.
Poće dalje. Bomba beåe sruåila grupu kuĄa na dvesta metara od njega. U
vazduhu je visila crna perjanica dima, a ispod nje oblak praåine od maltera, u
kome se veĄ oko ruåevina okupljala gomila. Ispred njega je na ulici leçala gomilica
maltera u Ćijoj sredini se video svetlocrveni potoĆLĄ. Kad se pribliçio, vide da tu
leçi åaka odseĆena u zglobu. Sem svetlocrvene rane, ruka je bila toliko pobelela da
je liĆila na gipsani odlivak.
On je åutnu u slivnik, a zatim, da bi izbegao guçvu, skrete desno u popreĆnu
uliĆicu. Posle tri-Ćetiri minuta naće se van oblasti koju je zahvatila bomba; prljavi
gamizavi çivot tekao je dalje kao da se niåta nije ni desilo. Bilo je skoro dvadeset
Ćasova, i prodavnice piĄa za prole ('krĆme', kako su ih zvali) bile su dupke pune.
Kroz njihova umazana vrata koja su se neprekidno otvarala i zatvarala, prodirao je
zadah mokraĄe, strugotine i kiselog piva. U uglu koji je Ćinila izbaĆena fasada
jedne kuĄe tri Ćoveka su stajala zbijeni jedan uz drugog; srednji je drçao u ruci
savijene novine, koje su ostala dvojica prouĆavala preko njegovog ramena. Joå pre
no åto se dovoljno pribliçio da im razazna izraz lica, Vinston je u svakoj crti
njihovog tela jasno video duboku zanesenost. OĆigledno su Ćitali neku ozbiljnu
vest. Kad je stigao na nekoliko koraka od njih, grupica se odjednom rasturi a dva
Ćoveka se poĆHåe çestoko prepirati. Za trenutak se Ćak Ćinilo da tek åto se nisu
potukli.

"Ama sluĆaj kad ti lepo govorim! Kad ti kaçem, ima viåe od Ćetrn'es' meseci
kako nije iziåla sedmica!"
"Jes', ćavola nije!"

"Nije, bre! Ja kuĄi Ćuvam sve rezultate od poslednje dve godine, sve imam
zapisano. ąim koje vuĆenje, ja zapiåem; kao sat. I, kad ti kaçem, ima viåe od
Ćetrn'es' meseci..."
"E baå je iziåla! I broj Ąu da ti kaçem. ąetristo sedam, zavråavao se na
Ćetiristo sedam. To ti je bilo u februaru mesecu - druga nedelja u februaru."
"Evo ti ga åto je bilo u februaru! Sve ja to kuĄi imam zapisano, crno na belo.
I kad ti kaçem, ima viåe od..."

"Dosta bre, ljudi ako boga znate!" viknu treĄi.
Razgovarali su o lutriji. Kad je preåao trideset metara, Vinston se osvrte.
Joå uvek su se raspravljali, oçivelih, zapaljenih lica. Lutrija, koja je svake nedelje
isplaĄivala ogromne zgoditke, bila je jedini vid druåtvenog çivota za koji su proli

41/151