Page 38 - George Orwell - 1984

'çordç Orvel – 1984.

bila se pojavila jedna Ćudna, åkripava, reska, podrugljiva nota; Vinston ju je u sebi
nazivao çutom notom. A onda na telekranu zapeva neki glas:

Pod kestenom senke duge
Prodadosmo jedno drugo,
Jedno drugo bez kapare

Prodadosmo za dve pare.

Njih trojica se i ne pomakoåe. No kad je joå jednom bacio pogled na
Raterfordovo ruçno lice, Vinston vide da su mu oĆi pune suza. I prvi put primeti, s
nekom unutraånjom drhtavicom, ne znajuĄi Ćak ni zbog Ćega je udrhtao, da je i
Aronsonu i Raterfordu nos bio slomljen.
Neåto kasnije sva trojica su bili ponovo uhapåeni. Ispostavilo se da su od
samog trenutka kad su prvi put puåteni poĆeli kovati zavere. Na drugom procesu
ponovo su priznali sve stare zloĆine, i joå ceo spisak novih. Posle toga su bili
pogubljeni, a njihova sudbina zabeleçena u istoriji Partije kao opomena buduĄim
generacijama. Nekih pet godina posle toga, 1973, Vinston je razvijao sveçanj
dokumenata koji mu je upravo bio pao iz pneumatiĆne cevi na sto i naiåao na
komad papira koji je oĆigledno bio ubaĆen meću meću ostale pa zaboravljen. U
trenutku kada ga je poravnao, on shvati njegov znaĆaj. To je bila polovina jedne
strane Tajmsa starog nekih deset godina - gornja polovina strane, na kojoj se
nalazio datum - na kojoj je bila fotografija grupe delegata na nekom partijskom
kongresu u Njujorku. U sredini grupe stajali su Dçons, Aronson i Raterford. Greåke
nije moglo biti; u svakom sluĆaju, u legendi ispod fotografije bila su njihova imena.
ZnaĆaj fotografije bio je u tome åto su na oba procesa sva trojica priznala
da su tog dana bili na evroazijskom tlu. Bili su odleteli, sa nekog tajnog aerodroma
u Kanadi, na mesto sastanka koje je bilo negde u Sibiru i sastali se sa Ćlanovima
generalåtaba evroazijske armije, kojima su odali vaçne vojne tajne. Vinstonu se taj
datum zadrça u seĄanju, jer je tog dana bio Ivanjdan; no cela ta priĆa svakako je
bila zabeleçena na bezbroj mesta. ZakljuĆiti se moglo samo jedno: da su sva
priznanja bila laç.

Razume se, tako neåto nije samo za sebe predstavljalo neko otkriĄe. Vinston
Ćak ni u to vreme nije verovao da su ljudi likvidirani u Ćistkama zaista poĆinili sve
zloĆine za koje su bili optuçeni. Ali fotografija je predstavljala konkretan dokaz,
ona je bila deo ukinute proålosti, kao fosil koji, pronaćen u nepredvićenom sloju,
obara geoloåku teoriju. Ona je bila dovoljna da razbije Partiju u atome, kad bi se
samo nekako mogla objaviti i njeno znaĆenje razglasiti.
Nastavio je rad i ne zastavåi. ąim je video åta je na fotografiji i kakvo joj je
znaĆenje, pokro ju je listom papira. Ona se na sreĄu, kad ju je odvio, sa telekrana
videla naopaĆke.
Zatim je stavio blok za beleåke na koleno i gurnuo stolicu unazad, da bi se
åto je moguĄe viåe odmakao od telekrana. Ne pokazivati niåta na licu nije bilo
teåko; s izvesnim naporom moglo se kontrolisati Ćak i disanje, ali kucanje srca se
nije moglo regulisati, a telekran je bio taman dovoljno osetljiv da uhvati otkucaje.
Pustio je da proće, kako je ocenio deset minuta celo vreme muĆen strahom da Ąe
ga neka sluĆajnost - na primer, daåak promaje preko stola - odati. Zatim je,
fotografiju, ne otkrivajuĄi je, ubacio u rupu za pamĄenje, zajedno sa joå nekim
nepotrebnim papirima. Ona se tamo za nepun minut pretvorila u pepeo.

38/151