Page 39 - George Orwell - 1984

'çordç Orvel – 1984.

To se desilo pre deset - jedanaest godina. Danas bi verovatno tu fotografiju
saĆuvao. ąudilo ga je åto mu seĆini da to åto ju je drçao u ruci neåto menja stvar
Ćak i sad kad su fotografija i snimljeni dogaćaj bili samo seĄanje. Je li moĄ Partije
nad proåloåĄu slabija, upita se on, zato åto je jedan dokaz koji viåe ne postoji
nekad postojao?

No ta fotografija, Ćak i kad bi je bilo moguĄe uskrsnuti iz pepela, danas viåe
ne bi predstavljala nikakav dokaz. U vreme kad ju je pronaåao, Okeanija viåe nije
bila u ratu sa Evroazijom, tako da je Istazija bila ta kojoj su ona tri mrtva Ćoveka
izdali svoju zemlju. Kasnije je bilo novih optuçbi - dve, tri, viåe se nije seĄao
koliko. Lako je moguĄe bilo da su priznanja bila preraćivana i preraćivana sve dok
prvobitni datumi i Ćinjenice nisu izgubili svaki znaĆaj. Proålost se ne samo menjala,
nego menjala bez prestanka. Najviåe ga je muĆilo, na neki koåmaran naĆin, to åto
nikad nije jasno shvatio Ćemu taj ogromni sistem obmane. Neposredne prednosti
koje daje falsifikovanje proålosti bile su oĆigledne, ali krajnji motiv je bio
nedokuĆiv. On ponovo uze pero i napisa:
Jasno mi je KAKO; nije mi jasno ZAäTO.

Zapita se, kao åto se mnogo puta pre toga pitao, da nije lud on sam. Moçda
biti lud znaĆi samo biti u manjini koja se sastoji od samo jednog Ćoveka. Nekad je
znak ludila bilo verovanje da se zemlja okreĄe oko sunca; danas je to verovanje da
je proålost neizmenjiva. Moçda je on jedini koji to veruje; ako je jedini, onda je
lud. No pomisao da je lud nije ga mnogo uznemirivala; uçasno je bilo to da je isto
tako mogao i ne biti u pravu.

On uze u ruke deĆji udçbenik istorije i pogleda sliku Velikog Brata koja je
zauzimala celu prvu stranu. HipnotiĆke oĆi zagledaåe se u njegove. Ljudi su çiveli
ceo çivot pod pritiskom neke ogromne sile - neĆega åto prodire u unutraånjost
lobanje, tuĆe po mozgu strahom isteruje verovanja, navodi Ćoveka, maltene da
poriĆe svedoĆanstvo svojih Ćula. Na kraju Ąe Partija objaviti da su dva i dva pet.
Bilo je neizbeçno da pre ili posle iznese tu tvrdnju: to je zahtevala logika njenog
poloçaja. Njena filozofija je preĄutno poricala ne samo vrednost iskustva, nego i
samo postojanje spoljne stvarnosti. Zdrav razum bio je jeres nad jeresima.
Mećutim, nije poraçavalo to åto se za drukĆije miåljenje kaçnjavalo smrĄu;
poraçavala je pomisao da je Partija moçda ipak u pravu. Jer, najzad, otkud znamo
da su dva i dva zaista Ćetiri? Ili da zemljina teça zaista dejstvuje? Ili da je proålost
neizmenjiva? Ako i proålost i spoljni svet postoje samo u svesti a svest je podloçna
kontroli - åta onda?
Ne! Hrabrost mu skoĆi sama od sebe. Pred oĆi mu iziće, nedozvano
nikakvom neposrednom asocijacijom, O'Brajenovo lice. Bio je sigurniji nego ikad da
je O'Brajen na njegovoj strani. Dnevnik je bio za O'Brajena - upuĄen O'Brajenu; kao
beskrajno pismo koje niko neĄe proĆitati, ali koje je adresirano na jednu odrećenu
osobu i iz te Ćinjenice dobija svoju boju.

Partija nalaçe da se svedoĆanstvo oĆiju i uåiju mora odbaciti. To je njena
konaĆna, najsuåtinskija naredba. Vinstonu se srce steçe od pomisli na ogromnu silu
podignutu na njega na lakoĄu s kojom bi ga svaki partijski intelektualac pobedio u
debati, na suptilne argumente koje on ne bi mogao da shvati, a kamoli da na njih
odgovori. A ipak je u pravu! Oni greåe, a u pravu je on. Mora se braniti sve åto je
RĆigledno, åto je glupo, åto je istinito. OĆigledne istine su istinite, toga se
pridrçavaj! Stvarni svet postoji, njegovi se zakoni ne menjaju. Kamenje je tvrdo,
voda je mokra predmeti koji nisu poduprti padaju prema srediåtu zemlje. S
oseĄanjem da se obraĄa O'Brajenu, i, u isto vreme, da iznosi vaçan aksiom, on
napisa:

39/151