Page 36 - George Orwell - 1984

'çordç Orvel – 1984.

nalik na culundar, koji se zvao cilindar. To je bila uniforma kapitalista, i niko je
drugi nije smeo nositi. Kapitalisti su posedovali sve na svetu, a svi ostali su bili
njihove sluge. Oni su posedovali svu zemlju, sve kuĄe, sve fabrike, sav novac. Ako
ih neko nije sluåao, oni su ga morali baciti u zatvor ili mu oduzeti posao tako da
umre od gladi. Kad bi govorio sa kapitalistom, obiĆan Ćovek je morao da se ulaguje
i klanja pred njim, da skida kapu i da mu se obraĄa sa 'gospodine'. Poglavar svih
kapitalista zvao se kralj. On...

Ali Vinston je veĄ znao åta dalje stoji u katalogu. Biskupi u talirima, sudije u
hermelinskim ogrtaĆima, sramni stub, akcije, mlin koji pokreĄu robovi, 'maĆka sa
devet repova', gradonaĆelnikov banket, i obiĆaj da se papa celiva u prst na nozi.
Zatim neåto zvano jus primae noctis, o Ćemu verovatno deĆji udçbenici ne govore.
To je bio zakon po kome je svaki kapitalista imao pravo da spava sa svakom çenom
zaposlenom u ovoj ili onoj njegovoj fabrici.
Kako saznati koliko je od svega tog laç? Moçda i jeste istina da obiĆan Ćovek
sada çivi bolje nego pre Revolucije. Jedino svedoĆanstvo nasuprot toj tvrdnji bio je
nemi protest u kostima, instinktivno oseĄanje da su uslovi pod kojima se çivi
neizdrçljivi i da su nekad morali biti drukĆiji. U glavi mu sinu da istinska
karakteristika savremenog çivota nije svirepost i nesigurnost, no jednostavno
golotinja, zaparloçenost, ravnoduånost. æivot, ako bi se Ćovek osvrnuo oko sebe,
nija imao sliĆnosti ne samo sa laçima koje su kuljale s telekrana, nego ni sa
idealima koje je Partija teçila da dostigne. Velike oblasti tog çivota, Ćak i za
Ćlanove Partije, bile su neutralne i nepolitiĆke: otaljavati muĆne poslove, boriti se
za mesto u podzemnoj çeleznici, krpiti Ćarape, iskamĆiti tabletu saharina, saĆuvati
polovinu cigarete. Ideal koji je Partija sebi postavila bio je neåto ogromno,
straviĆno i sjano - svet betona i Ćelika, Ćudoviånih maåina i zastraåujuĄih oruçja -
narod ratnika i fanatika koji maråira u savråenom jedinstvu a svi misle iste misli,
izvikuju iste parole, neprekidno rade, bore se, trijumfuju, progone - trista miliona
ljudi, i svi sa istim licem. Stvarnost su bili rastoĆeni, zaparloçeni gradovi gde su se
nedohranjeni ljudi vukli gore-dole u cipelama koje propuåtaju, u pokrpljenim
kuĄama iz devetnaestog veka koje su uvek smrdele na kupus i pokvarene klozete.
Prikaza mu se slika Londona, ogromnog i ruåevnog, grada miliona kanti za ćubre; u
nju je bila upletena i slika gospoće Parsons, çene izborana lica i raskuåtrane kose
koja bespomoĄno petlja oko zapuåene cevi na lavabou.
Vinston ponovo poĆHåa zglob na nozi. Danju i noĄu, telekran je tukao po
Xåima statiĆkim podacima koji su dokazivali da ljudi danas imaju viåe hrane, viåe
odeĄe, bolje kuĄe, bolju razonodu - da çive duçe, da imaju kraĄe radno vreme, da
su veĄi, zdraviji, jaĆi, sreĄniji, inteligentniji, obrazovaniji, nego ljudi koji su çiveli
pre pedeset godina. Od toga se nijedna reĆ nije mogla ni pobiti ni dokazati. Partija
je, na primer, tvrdila da je 40 odsto prola pismeno, u porećenju sa svega 15 odsto
pre Revolucije. Partija je tvrdila da je stopa smrtnosti kod dece svega sto åezdeset
na hiljadu, a da je pre Revolucije iznosila tri stotine, - i tako dalje, i tako dalje. To
je liĆilo na reåavanje problema sa dve nepoznate, pri Ćemu je data samo jedna
jednaĆina. Bilo je lako moguĄe da je doslovno svaka reĆ u udçbenicima istorije, Ćak
i ono åto se prihvatalo bez pitanja, Ćista fantazija. Zakoni kao åto su jus primae
noctis, biĄa kao åto su kapitalisti i delovi odeĄe kao åto je cilindar mogli su i ne
postojati; on nije imao naĆina da to utvrdi.
Sve se topilo i maglilo. Proålost je bila izbrisana, Ćin izbrisivanja
zaboravljen, i laç je postala istina. On je samo jednom u çivotu posedovao - i to
posle dogaćaja; to je bilo vaçno - konkretan, nepobitan dokaz o jednom Ćinu
falsifikata. Drçao ga je u ruci celih trideset sekundi. To se desilo negde 1973 - bilo

36/151