Page 30 - George Orwell - 1984

'çordç Orvel – 1984.

zaista postoji. U stvari, koliko je on mogao da oceni, veĄina stanovniåtva Piste
jedan sastojala se od ljudi niska rasta, crnomanjastih i nerazvijenih. ąudno je bilo
kako je taj insektoliki tip ljudi bio rasprostranjen po ministarstvima: mali, zdepasti
ljudi koji se vrlo brzo ugoje, kratkonogi, brzi, nervoznih pokreta i ugojenih
bezizraznih lica s vrlo sitnim oĆima. Takav tip je najbolje cvetao pod upravom
Partije.
Saopåtenje Ministarstva obilja se zavråi joå jednim trubnim znakom i ustupi
mesto bleh-muzici. Parsons, kome bombardovanje ciframa beåe ulilo neåto
mlitavog oduåevljenja, izvadi lulu iz usta.

"Dakle, Ministarstvo obilja se ove godine stvarno pokazalo kako treba", reĆe
on, znalaĆki klimajuĄi glavom. "Uzgred da te pitam, baĄo, nemaå li kojim sluĆajem
da mi pozajmiå neki çilet?"
"Nijedan", reĆe Vinston. "VeĄ Ćest nedelja se brijem jednim istim."
"Pa sad, åta da se radi - hteo sam da te pitam za svaki sluĆaj."
"Izvini", reĆe Vinston.

PaĆji glas sa susednog stola, privremeno uĄutkan tokom saopåtenja, beåe
ponovo poĆeo, buĆno kao i uvek. Vinston se zbog neĆeg zateĆe kako misli o gospoći
Parsons sa njenom raåĆupanom kosom i praåinom u borama na licu. Za dve godine
ona njena deca Ąe je veĄ prokazati Policiji misli. Gospoću Parsons Ąe ispariti.
Sajma Ąe ispariti. Vinstona Ąe ispariti. O'Brajena Ąe ispariti. Parsonsa, mećutim,
neĄe ispariti. Besokog stvora s paĆjim glasom takoće neĄe ispariti. One male ljude
nalik na bubaåvabe - ni njih neĄe ispariti. A onu devojku crne kose, onu iz
odeljenja za prozu - ni nju neĄe nikad ispariti. ąinilo mu se da instiktivno
raspoznaje ko Ąe preçiveti, a ko nestati; mada reĄi åta je upravo to zbog Ćega Ąe
ovi prvi ostati u çivotu, nije bilo lako.
U tom trenutku ga çestok trzaj izvuĆe iz maåtarije. Devojka sa susednog
stola beåe se upola okrenula, i posmatrala ga je. To je bila ona crnokosa.
Posmatrala ga je postrance, ali sa Ćudnom usredsrećenoåĄu. U trenutku kad im se
pogledi sretoåe, ona okrete glavu.
Vinstonu izbi znoj po kiĆmi. Zapara ga jezovita kandça straha, i nestade
skoro u istom trenutku, no za njom ostade neka uporna nelagodnost. Zaåto ga
posmatra? Zaåto ga stalno prati? Na svoju çalost, nije se mogao setiti da li je veĄ
bila za tim stolom kad je on doåao ili je naiåla kasnije. No u svakom sluĆaju ona je
juĆe, za vreme Dva minuta mrçnje, sela odmah iza njega iako za tim nije bilo
nikakve vidljive potrebe. Najpre Ąe biti da je htela da ga prisluåkuje i proveri da li
viĆe dovoljno glasno.
Zatim mu se vrati ranije misao: da ona verovatno nije iz Policije misli; no
upravo su åpijuni - amateri bili najopasniji od svih. Nije znao koliko ga je
posmatrala; moçda i celih pet minuta; moçda mu lice i nije bilo sasvim pod
kontrolom. Bilo je straåno opasno dopustiti mislima da odlutaju kad se Ćovek
nalazio na bilo kom javnom mestu ili na dohvatu telekrana. Mogla je izdati
najmanja sitnica. Neki tik, ili nesvestan izraz zebnje, ili mrmljanje sebi u bradu -
bilo åta åto navodi na pomisao da u Ćoveku ima neĆeg nenormalnog, da on u sebi
neåto krije. U svakom sluĆaju, imati nepodesan izraz na licu (izraz neverice, na
primer, u trenutku kad se na telekranu objavljuje kakva pobeda) bilo je samo po
sebi kaçnjivo. Za tako åta je Ćak postojala i reĆ u Novogovoru. Zloizraz.

Devojka mu beåe ponovo okrenula leća. Moçda ga zaista i ne prati; moçda je
Ćistim sluĆajem dva dana uzastopce sela do njega. Cigareta mu se beåe ugasila; on
je paçljivo poloçi na ivicu stola. DopuåLĄe je posle rada, ako uspe da saĆuva duvan
u njoj. Devojka za susednim stolom je vrlo verovatno åpijun u Policiji misli, i on Ąe

30/151