Page 29 - George Orwell - 1984
P. 29

'çordç Orvel – 1984.



                   sreĄniji çivot kojim nas je obdarilo njegovo mudro rukovodstvo. Evo sada nekoliko
                   brojĆanih podataka o porastu proizvodnje. U prehrambenoj industriji..."

                          Fraza 'bolji, sreĄniji çivot' ponovi se nekoliko puta. Ona je od nedavno bila
                   postala veoma omiljena u Ministarstvu obilja. Pretvorivåi se u uvo joå na prvi trubni
                   znak, Parsons je sedeo i sluåao s nekom izbeĆenom poboçnoåĄu, nekom uzviåenom
                   dosadom. On nije bio sposoban da prati podatke, no znao je da su oni, na ovaj ili
                   onaj naĆin, uzrok zadovoljstva. Bio je izvadio ogromnu, prljavu lulu koja je veĄ bila
                   dopola puna nagorelog duvana. Poåto je sledovanje duvana bilo sto grama
                   nedeljno, retko je bilo moguĄe napuniti lulu do vrha. Vinston je puåio Pobedu, koju
                   je paçljivo drçao vodoravno. Novo sledovanje se izdavalo tek sutradan, a ostale su
                   mi bile samo Ćetiri cigarete. Za trenutak beåe iskljuĆio udaljenije zvuke i sluåao åta
                   se toĆilo iz telekrana. Ispadalo je da su Ćak bile organizovane manifestacije u znak
                   zahvalnosti Velikom Bratu zato åto je sledovanje Ćokolade poveĄano na dvadeset
                   grama nedeljno. A koliko juĆe, razmiåljao je, bilo je objavljeno da Ąe se sledovanje
                   Ćokolade smanjiti na dvadeset grama nedeljno. Da li je moguĄe da svi ovi ljudi
                   mirno gutaju takvu laç, posle svega dvadeset Ćetiri sata? Da, gutaju je. Parsons ju
                   je progutao bez teåkoĄa, sa çivotinjskom glupoåĄu. Bezoki stvor sa susednog stola
                   progutao ju je fanatiĆki, strastveno, s razbuktalom çeljom da pronaće, prokaçe i
                   ispari svakog ko bi samo nagovestio da je proåle nedelje sledovanje iznosilo
                   trideset grama. ąak i Sajm - na neki komplikovaniji naĆin, uz upotrebu dvomisli,
                   Ćak ju je i Sajm progutao. Je li onda on jedini koji to pamti?
                          Basnoslovni statistiĆki podaci i dalje su iåli iz telekrana. U porećenju sa
                   proålom godinom, bilo je viåe hrane, viåe odeĄe, viåe kuĄa, viåe nameåtaja, viåe
                   lonaca, viåe goriva, viåe brodova, viåe helikoptera, viåe knjiga, viåe dece - viåe
                   svega sem bolesti, zloĆina i ludila. Godinu za godinom, minut za minutom, sve i
                   svaåta se pelo vrtoglavom brzinom. Kao i Sajm malopre, Vinston beåe uzeo kaåiku i
                   umakao je u anemiĆni gustiå razliven po stolu, izvlaĆHĄi åare iz duguljaste barice.
                   Razmiåljao je sa gaćenjem o fiziĆkoj sadrçini çivota. Je li uvek bilo ovako? Je li
                   hrana uvek imala ovakav ukus? On se osvrte po menzi. Prostorija niske tavanice,
                   pretrpana, zidova uprljanih od dodira bezbrojnih ljudskih tela; olupani metalni
                   stolovi i stolice, smeåteni tako tesno jedan uz drugi da su se ljudi doticali
                   laktovima; iskrivljene kaåike, ulubljeni posluçavnici, grube debele åolje; sve
                   povråine masne, sve pukotine pune prljavåtine; i svuda kiselkast, kombinovan miris
                   loåeg dçina, loåe kafe, metalastog Ćorbuljaka i prljave odeĄe. U çelucu i u koçi
                   veĆito neki protest, neko oseĄanje da je Ćoveku prevarom uskraĄeno neåto na åta
                   ima pravo. Doduåe, niko se nije ni seĄao vremena u kome se çivot osetnije
                   razlikovao od danaånjeg. Ni u jedno doba kojeg se sa kakvom-takvom sigurnoåĄu
                   seĄao, nije nikad bilo dovoljno hrane, nikad Ćarapa i rublja koji nisu bili puni rupa,
                   nameåtaj je uvek bio olupan i rasklimatan, sobe hladne, podzemna çeleznica
                   prepuna, kuĄe maltene raspadnute, hleb mrke boje, Ćaj retkost, kafa odvratnog
                   ukusa, cigareta malo - i niĆega dosta i jevtinog sem sintetiĆkog dçina. I mada je,
                   razume se, sve iålo na gore sa starenjem tela, nije li pak bio znak da tako åta nije
                   prirodan red stvari ako se Ćoveku gadilo od neudobnosti, prljavåtine i nemaåtine,
                   od beskrajnih zima, Ćarapa lepljivih od nepranja, liftova koji nikad ne rade, hladne
                   vode, oåtrog sapuna, cigareta koje su se raspadale, hrane Ćudnog i ogavnog ukusa?
                   Zaåto bi Ćovek sve to smatrao nepodnoåljivim sem ako ga nije drçalo neko iskonsko
                   seĄanje da je jednom bilo drugaĆije?
                          On se ponovo osvrte po menzi. Skoro svi u njoj bili su ruçni, i to ne samo
                   zato åto su nosili jednoobrazne plave kombinezone. Na suprotnoj strani menze
                   sedeo je sam za stolom neki sitan, Ćudno insektolik Ćovek i pio kafu, a iz oĆiju su
                   mu vrcali sumnjiĆavi pogledi na sve strane. Kako je lako, pomisli Vinston, verovati,
                   ako Ćovek ne gleda oko sebe, da fiziĆki tip koga Partija smatra idealom - visoki
                   miåLĄavi mladiĄi, devojke krupnih grudi, svi plavokosi, vitalni, pocrneli, bezbriçni -



                                                         29/151
   24   25   26   27   28   29   30   31   32   33   34