Page 22 - George Orwell - 1984

'çordç Orvel – 1984.

åto je doålo vreme za Dva minuta mrçnje. Kad se Mrçnja zavråila, on se vrati za
svoj boks, dohvati sa police reĆnik Novogovora, odgurnu diktograf u stranu, obrisa
naoĆare i spremi se za najvaçniji posao koji je imao tog jutra.
NajveĄe zadovoljstvo u çivotu Vinstona je nalazio u svom poslu. NajveĄim
delom je to bila zamorna rutina, no bilo je i zadataka tako teåkih i komplikovanih
da se Ćovek u njima mogao izgubiti kao u dubinama kakvog matematiĆkog problema
- delikatni falsifikati gde su jedini putokazi bili poznavanje principa englsoca i
sposobnost da se oceni åta Partija çeli da se kaçe. U to je Vinston bio dobar.
Deåavalo se Ćak i da mu povere ispravljanje Tajmsovih uvodnika, koji su od poĆetka
do kraja bili pisani Novogovorom. On odmota poruku koju je ranije tog jutra bio
odloçio u stranu. Glasila je:

tajms 3. 12. 83 dnevzap vb dvaputviåenedobra odn nelica rirajtuj celosno
prearhiviraj postodobreno

Na Starogovoru (ili standardnom engleskom), to bi otprilike znaĆilo:

Izveåtaj o dnevnoj zapovesti Velikog Brata iz Tajmsa od treĄeg decembra
1983. krajnje loå. U njemu se pominju nepostojeĄa lica. Preraditi u celini i pre
odlaganja u arhivu podneti pretpostavljenima na odobrenje.

Vinston proĆita inkriminisani Ćlanak. Dnevna zapovest Velikog Brata
sastojala se uglavnom od pohvala organizacije zvanoj SPPT koja je posade ploveĄih
tvrćava snabdevala cigaretama i ostalim sitnim potrepåtinama. Neki drug Viders,
ugledni Ćlan Uçe partije, bio je posebno pohvaljen i odlikovan Ordenom drugog
reda za izvanredne zasluge.

Tri meseca kasnije, SPPT je najednom bila raspuåtena, a da se nije navelo
zaåto. Moglo se lako pretpostaviti da su Viders i njegovi saradnici pali u nemilost,
no o toj aferi u åtampi i na telekranu nije bilo ni reĆi. Tako åta je trebalo i
RĆekivati, jer politiĆki krivci po pravilu nisu bili izvoćeni na sud pa Ćak ni javno
raskrinkavani. Velike Ćistke koje su zahvatale hiljade ljudi, sa javnim sućenjima
izdajnicima i zlomisliteljima koji su skruåeno priznavali sve svoje zloĆine i posle
toga bivali osućeni na smrt predstavljale su posebne spektakularne predstave, i
nisu se prirećivale ĆHåĄe od jednom u dve-tri godine. NajĆHåĄe se deåavalo to da
ljudi koji su na neki naĆin izazvali nezadovoljstvo Partije nestanu i da se za njih
viåe i ne Ćuje. O tome åta im se deåavalo nije se mogla saznati ni najmanja sitnica.
Poneki put Ćak nisu ni bili mrtvi. Vinston je liĆno poznavao tridesetak ljudi, ne
raĆunajuĄi roditelje, koji su kasnije, u ovo ili ono vreme, nestali.

Vinston se blago poĆHåa po nosu spajalicom za papir. U boksu prekoputa
njegovog drug Tilotson je i dalje bio zavereniĆki nagnut nad svoj diktograf. On za
trenutak podiçe glavu: ponovo neprijateljski bljesak naoĆara. Vinston se pitao da li
drug Tilotson radi na istom zadatku na kome i on. Tako neåto bilo je savråeno
moguĄe. Zadatak tako delikatne prirode nikad se ne bi poverio jednom jedinom
Ćoveku; s druge strane, poveriti ga grupi ljudi znaĆilo bi otvoreno priznati
falsifikat. Najverovatnije je celo tuce ljudi u tom trenutku obraćivalo isti Ćlanak, s
tim åto je svako pravio svoju verziju. Kasnije Ąe neki od rukovodilaca iz Uçe partije
odabrati ovu ili onu verziju, izredigovati je i pokrenuti komplikovani proces

22/151