Page 17 - George Orwell - 1984
P. 17

'çordç Orvel – 1984.



                   bio siguran da li mu se u to vreme sestra veĄ bila rodila. Na kraju izbiåe na neko
                   mesto, buĆno i prepuno sveta, koje on prepoznade kao stanicu metroa.

                          Neki ljudi su sedeli svuda naokolo po kamenim ploĆama; drugi su, tesno
                   zbijeni, sedeli na metalnim krevetima na sprat. Vinston i njegovi roditelji naćRåe
                   za sebe mesta na podu; pored njih, na krevetu, sedeli su jedno do drugog neki
                   starac i starica. Starac je imao na sebi pristojno tamno odelo i åtofanu kapu
                   zabaĆenu na potiljak, te mu se videla veoma seda kosa; lice mu je bilo
                   skerletnocrveno, a oĆi plave i pune suza. Zaudarao je na dçin. ąinilo se kao da mu
                   Gçin izbija na pore umesto znoja, a sa malo maåte moglo se zamisliti da su mu suze
                   u oĆima Ćisti dçin. No iako je bio pri piĄu, videlo se da trpi neki istinski i
                   nepodnoåljivi jad. Onako mali, Vinston shvati da se starcu upravo desilo neåto
                   neoprostivo i nepopravljivo. UĆini mu se joå i da zna åta je to. Bio je poginuo neko
                   koga je starac voleo, moçda njegova mala unuka. Starac je svakih nekoliko minuta
                   ponavljao:
                          "Nismo trebali da im verujemo. Rek'o sam ja da nismo trebali, je l' se seĄDå?
                   Eto sad åta se desilo. Ma govorio sam ja uvek, nismo trebali da verujemo tim
                   dripcima."
                          Ali kojim to dripcima nije trebalo da veruju Vinston se viåe nije seĄao.
                          Otprilike u to vreme, rat je doslovno trajao bez prekida, mada, strogo uzev,
                   nije uvek bio u pitanju isti rat. Nekoliko meseci tokom njegovog detinjstva, u
                   samom Londonu je bilo zapletenih uliĆnih perioda, reĄi ko se borio protiv koga u
                   ovom ili onom trenutku, bilo je potpuno nemoguĄe, jer nijedan zapis, i nijedna
                   reĆ, nisu pominjali bilo kakvo opredeljenje sem postojeĄeg. Trenutno je, 1984.
                   godine (ako je godina zaista bila 1984), Okeanija bila u ratu sa Evroazijom a u
                   savezu sa Istazijom. Nikad i nigde, ni privatno ni javno, nije se priznavalo da su ove
                   tri sile ikad bile drugaĆije svrstane. U stvari, kao åto je Vinston vrlo dobro znao,
                   bilo je proålo smao Ćetiri godine otkako je Okeanija bila u ratu sa Istazijom a u
                   savezu sa Evroazijom. No to je samo bio mali, kriåom Ćuvani podatak koji je
                   Vinston drçao u glavi jer joå   nije umeo da dobro kontroliåe svoje pamĄenje.
                   ZvaniĆno, do te promene partnera nikad nije doålo. Okeanija je momentalno bila u
                   ratu sa Evroazijom: dakle Okeanija je oduvek bila u ratu sa Evroazijom. Trenutni
                   neprijatelj je uvek predstavljao apsolutno zlo, a iz toga je proizilazilo da je bilo
                   kakva nagodba s njim, bilo u proålosti ili u buduĄnosti, nemoguĄa.

                          StraviĆno je to, pomisli on po desethiljaditi put dok je s mukom zabacivao
                   ramena (drçHĄi ruke na kukovima, sad su svi opisivali telom krugove, pokreĄXĄi se
                   samo od pojasa naviåe; ta je veçba navodno bila dobra za miåLĄe leća) - straviĆno
                   je to åto sve to moçe i biti istina. Ako Partija moçe da gurne ruku u proålost i kaçe
                   za ovaj ili onaj dogaćaj: to i to se uopåte nije desilo, tako åta je svakako uçasnije
                   od muĆenja i smrti.
                          Partija je govorila da Okeanija nikad nije bila u savezu sa Evroazijom. On,
                   Vinston Smit, zna da je Okeanija bila u savezu sa Evroazijom pre svega Ćetiri
                   godine. Ali gde to saznanje postoji? Samo u njegovoj svesti, koja Ąe u svakom
                   sluĆaju za kratko vreme biti uniåtena. A ako svi prihvataju laç koju Partija nameĄe
                   - ako svi zapisi priĆaju istu priĆu - onda laç  prelazi u istoriju i postaje istina. Ko
                   kontroliåe proålost, glasila je parola Partije, kontroliåe buduĄnost; ko kontroliåe
                   sadaånjost, kontroliåe proålost. A ipak se proålost, iako po prorodi izmenjiva, nije ni
                   izmenila. Sve åto je istina danas, istina je od prapoĆetka do veĆnosti. Stvar je bila
                   vrlo prosta. Potreban je bio samo beskrajan niz pobeda nad svojim pamĄenjem. to
                   se zvalo kontrola nad stvarnoåĄu; na Novogovoru dvosmisao.

                          "Na mestu voljno!" kresnu instruktorka, neåto dobroduånije.





                                                         17/151
   12   13   14   15   16   17   18   19   20   21   22