Page 15 - George Orwell - 1984

'çordç Orvel – 1984.

åta je to pisao - i onda kazati reĆ-dve na odgovarajuĄem mestu. On ode u kupatilo i
paçljivo opra mastilo oåtrim mrkim sapunom koji je strugao koçu kao åmirglpapir te
tako bio pogodan za tu svrhu.
Zatim stavi dnevnik u fioku. Bilo je sasvim beskorisno pomiåljati da ga
sakrije, no mogao je bar da ustanovi da li je otkriven ili ne. DlaĆica zataknuta
meću listovima bila bi previåe oĆigledna. Vrhom prsta, on podiçe jedno
prepoznatljivo beliĆasto zrnce praåine i stavi ga u kraj korica, odakle bi moralo
spasti ako bi ko pokrenuo knjigu.

3.
Vinston je sanjao svoju majku.

Moralo mu je biti, kako je mislio, deset ili jedanaest godina kad je ona
nestala. Bila je to visoka, dostojanstvena i priliĆno Ąudljiva çena sporih pokreta i
veliĆanstvene plave kose. Oca se seĄao nejasnije kao crnomanjastog i mråavog uvek
odevenog u uredno tamno odelo (Vinston se osobito seĄao vrlo tankih ćonova na
RĆevim cipelama) i sa naoĆarima. Njih dvoje je oĆigledno progutala jedna od prvih
Ćistki.
U tom trenutku sna, majka je sedela negde daleko niçe od njega, sa
njegovom mlaćom sestrom u naruĆju. Sestre se uopåte nije seĄao sem kao sitne,
slabaåne bebe, veĆito Ąutljive, sa krupnim, paçljivim oĆima. Oboje su ga posmatrali
odozdo. Nalazile su se na nekom podzemnom mestu - na dnu bunara, na primer, ili
kakvog veoma dubokog groba - na to mesto, iako je veĄ bilo duboko ispod njega, i
samo je propadalo u dubinu. Bile su u salonu broda koji tone i posmatrale odozdo
kroz sve tamniju vodu. U salonu je joå bilo vazduha, joå uvek su one mogle videti
njega i on njih, ali sve vreme su tonule, tonule u zelenu dubinu koja Ąe mu ih za
trenutak zauvek sakriti s oĆiju. On je bio gore, na svetlosti i vazduhu dok su one
tonule u dubinu i smrt, a tonule su u dubinu zato åto je on bio gore. On je to znao,
njih dve takoće; video im je to po licu. Nisu imale prekora ni u oĆima ni u srcu,
jedino saznanje da one moraju umreti da bi on ostao çiv, i da je to deo neizbeçnog
reda stvari u çivotu.
Nije se seĄao åta se zaista desilo, ali u snu je znao da su na neki naĆin
majĆin i sestrin çivot bili çrtvovani za njegov. To je bio jedan od onih snova koji su,
u stvari, iako zadrçavaju karakteristiĆni ambijent sna, nastavak Ćovekovog
intelektualnog çivota, i u kome Ćovek shvata Ćinjenice i misli koje mu se Ćine nove
i vredne Ćak i kada se probudi. Vinstona beåe pogodilo to åto je majĆina smrt, pre
skoro trideset godina, bila tragiĆna i tuçna na neki naĆin koji viåe nije bio moguĄ.
On shvati da tragedija pripada starim vremenima, vremenima kad je joå uvek bilo
privatnog çivota, ljubavi i prijateljstva, i kad su Ćlanovi porodice priticali u pomoĄ
jedno drugom ne pitajuĄi se zaåto. SeĄanje na majku paralo mu je srce, jer ona je
umrla voleĄi ga kad je bio previåe mali i sebiĆan da tu ljubav uzvrati, i poåto se
nekako - nije mogao da se seti kako - çrtvovala pojmu odanosti koji je bio njen
liĆni i nezamenljiv. Tako åta se, shvati on, danas viåe ne moçe desiti. Danas postoji
strah, mrçnja i bol, ali ne i dostojanstvo oseĄanja, ne i duboka i sloçena çalost. Sve
to mu se sad Ćinilo da vidi u majĆinim i sestrinim oĆima koje su ga gledale kroz
zelenu vodu, stotine metara duboko a joå uvek nepotonule.
Odjednom se vide kako stoji na mekoj utrini, u letnje veĆe kad sunĆevi zraci
pozlaĄuju zemlju. Predeo koji je posmatrao toliko mu se puta vraĄao u snovima da
nikad nije bio sasvim siguran da li ga je video ili ne i na javi. U mislima, kad je bio
budan, nazivao ga je 'zlatni kraj.' To je bio stari paånjak koji su zeĆevi sav obrisali;
preko njega je vijugala putanja, a naokolo se ovde-onde videli krtiĆnjaci. U
nazubljenoj çivici na suprotnoj strani poljane, brestove grane su se blago povijale
na povetarcu, a liåĄe je, gusto kao çenska kosa, jedva primetno treperilo. Negde u

15/151