Page 16 - George Orwell - 1984

'çordç Orvel – 1984.

blizini, mada se nije video, bio je bistar, tih potoĆLĄ u Ćijim su se virovima ispod
vrba igrale siĄXåne ribice.

Preko poljane mu je u susret iåla ona crnokosa devojka. Pokretima slivenim
u jedan, ona strçe svoju odeĄu i prezrivo je odbaci u stranu. Telo joj je bilo belo i
glatko, ali nije mu budilo nikakvu çelju; jedva ga je i pogledao. Bilo ga je sveg
obuzelo divljenje prema pokretu kojim je odeĄu odbacila u stranu. Graciozan i
bezbriçan, taj pokret kao da je sruåio celu jednu kulturu, ceo jedan sistem
miåljenja, kao da se Veliki Brat, Partija i Polcija misli mogu zbrisati jednim jedinim
veliĆanstvenim pokretom ruke. Taj pokret je takoće pripadao davnim vremenima.
Vinston se probudi sa reĆju 'äekspir' na usnama.
Sa telekrana se zaĆu prodoran pisak koji se na istoj noti odrça punih trideset
sekundi. Bilo je nula sedam-petnaest, vreme kad sluçbenici treba da ustaju.
Vinston se otrçe od kreveta - go, poåto su Ćlanovi äire partije dobijali samo tri
hiljade kupona za tekstil godiånje, a pidçama je stajala åest stotina - i dohvati sa
stolice iznoåenu majicu i sportske gaĄice. Kroz tri minuta poĆinjala je jutarnja
fiskultura. IduĄeg trenutka, on se presamiti od çestokog napada kaålja koji ga je
skoro uvek hvatao ubrzo posle bućenja. Kaåalj mu toliko isprazni pluĄa da je do
daha mogao doĄi samo legavåi na pod i duboko i grĆevito udahnuvåi nekoliko puta.
Od napora mu se behu nadule vene, a ona proåirena na nozi poĆe da ga svrbi.
"Grupa od trideset do Ćetrdeset godina!" zaåtekta prodoran çenski glas.
"Grupa od trideset do Ćetrdeset godina! Na svoja mesta! Trideset do Ćetrdeset!"
Vinston skoĆi pred telekran i ukruti se u stavu mirno. Na ekranu se veĄ beåe
pojavila çena mladalaĆkog izgleda, suvonjava ali miåLĄava, odevena u trenerku i
patike.
"Savijamo i ispravljamo ruke!" kresnu ona. "Drçite se mog tempa. Je'n, dva,
tri, Ćetiri! Je'n, dva, tri, Ćetiri!..."
Bol od napada kaålja ne beåe sasvim izbacio iz Vinstonove svesti seĄanje na
san. Ono se sad joå i malo pojaĆa s ritmiĆkim pokretima veçbe. Dok je mehaniĆki
savijao i ispruçao ruke, i odrçavao na licu izraz sumornog uçivanja koji se smatrao
pogodnim za jutarnju gimnastiku, on se borio da se u mislima vrati do maglovitog
doba svog ranog detinjstva. To je bilo izvanredno teåko. Svi dogaćaji od pre
dvadeset pet godina i viåe bledeli su i Ćileli. Kad nije bilo nikakvih pisanih tragova
na koje se Ćovek mogao pozvati, rasplinjavale su se Ćak i konture sopstvenog
çivota. Pamtili su se veliki dogaćaji koji se najverovatnije nisu ni odigrali, pamtili
su se detalji sitnih svakodnevnih dogaćaja, ali se njihova atmosfera nije dala
uhvatiti; postojali su dugi prazni periodi u koje se nije moglo smestiti niåta. U
proålosti je sve bilo drugaĆije. ąak su i imena zemalja, i njihovi oblici na mapi, bili
drugaĆiji. Pista jedan, na primer, imala je drugo ime: zvala se Engleska ili
Britanija, mada se, po njegovom priliĆno Ćvrstom uverenju, London oduvek zvao
London.
Vinston se nije sa sigurnoåĄu seĄao nijednog razdoblja u kome njegao
zemlja nije bila u ratu, no bilo je oĆigledno da je tokom njegovog detinjstva
postojao poduçi interval mira: naime, jedna od njegovih najranijih uspomena bila
je vezana za neki napad iz vazduha koji je u to vreme svakoga iznenadio. To je
moglo biti u vreme kada je na KolĆester pala atomska bomba. Samog napada se
nije seĄao, ali pamtio je oĆevu ruku koja ga je stezala dok su hitali naniçe, naniçe,
naniçe, nekuda duboko pod zemlju, niz neke spiralne stepenice koje su mu
odzvanjale pod nogama i od kojih su mu se na kraju toliko zamorile noge da je
poĆeo cvileti te su morali da stanu i odmore se. Majka, onako spora i sanjiva, bila
je daleko izostala. Nosila je u naruĆju njegovu sestricu - ili moçda samo Ąebad; nije

16/151