Page 143 - George Orwell - 1984

'çordç Orvel – 1984.

i s velikim çarom sastavljali zapisnike, pravili nacrte drugih informacija koje nikad
nisu zavråavali - kad je prepirka oko toga åta je to zbog Ćega se navodno prepiru
postajala neverovatno komplikovana i zakukuljena, sa cepidlaĆenjem oko
definicija, s ogromnim skretanjima, svaćama - Ćak pretnjama da se stvar izneti
pred viåe rukovodstvo. Onda bi najednom iz njih isparila sva energija, i sedeli bi
oko stola, gledajuĄi se ugaåenim oĆima, kao duhovi koji blede kad petao kukurikne.
Telekran za trenutak uĄuta. Vinston ponovo podiçe glavu, bilten! Ali ne,
samo su menjali ploĆu. Iza oĆnih kapaka imao je mapu Afrike. Kretanje armije
saçinjavalo je dijagram: crna strela koja se probija horizontalno na istok preko
repa crne. Kao da traçi potporu, on podiçe pogled na neuzbućeno lice s portreta.
Da li je uopåte moguĄe da ova druga strela ne postoji?
Interesovanje mu ponovo popusti. On popi joå jedan gutljaj dçina, podiçe
belog konja i povuĆe jedan potez za probu. äah. No to oĆigledno nije bio pravi
potez, jer...
Nepozvano, u glavu mu se vrati seĄanje. On vide sobu osvetljenu sveĄom,
ogroman krevet s belim pokrivaĆem i sebe, deĆaka od devet-deset godina, kako
sedi na podu, muĄka kockice i oduåevljeno se smeje. Majka je sedela prekoputa
njega i takoće se smejala.
To se po svemu sudeĄi desilo nekih mesec dana pre nego åto je ona nestala.
Taj trenutak je bio trenutak pomirenja, kad je upornu glad u trbuhu bio zaboravio,
a ranija ljubav prema majci za trenutak ponovo oçivela. Dobro se seĄao dana,
raskvaåenog od kiåe; voda je curila po oknu a svetlo bilo previåe mutno da bi se
moglo Ćitati. Dosada dvoje dece u mraĆnoj, pretrpanoj spavaĄoj sobi postala je
neizdrçiva. Vinston je cvilio i kukumavĆio, uzaludno zahtevao hranu, motao se po
sobi pomerajuĄi stvari i udarajuĄi nogama o drvenu oplatu sve dok susedi nisu
poĆeli udarati po zidu, dok je mlaće dete svakog Ćasa plakalo. Na kraju mu je
majka rekla: "A sad budi dobar pa Ąu ti doneti igraĆku. Divnu igraĆku - mnogo Ąe ti
se dopasti"; zatim otiåla na kiåu, u malu svaåtarnicu u blizini koja je joå uvek
povremeno radila, i vratila se s kartonskom kutijom u kojoj je bila igra 'ąoveĆe ne
ljuti se'. Joå uvek se seĄao mirisa vlaçnog kartona. Pribor za igru je bio bedan.
Tabla je bila ispucala, a sitne drvene kockice tako loåe da su jedva leçale na strani.
Vinston je posmatrao igru naduren i nezainteresovan. No tada mu je majka zapalila
komadiĄ sveĄe, pa su seli na pod da igraju. Ubrzo se jako ubzbudio i podcikivao dok
su figurice s nadom napredovale s jednog polja na drugo a onda bivale 'pojedene' i
morale se vraĄati na poĆetno polje. Odigrali su osam igara i dobili svako po Ćetiri.
Njegova siĄXåna sestrica, premala da bi razumela igru, sedela je poduprta jastukom
i smejala poåto su se i njih dvoje smejali. Celo jedno popodne bili su sreĄni
zajedno, kao u njegovom ranijem detinjstvu.

On baci tu sliku iz svoje svesti. To je bila laçna uspomena. Povremeno su ga
uznemiravale laçne uspomene. One nisu imale znaĆaja, dokle god Ćovek zna åta su
u stvari. Neke stvari su se desile, neke druge nisu. On se okrete åahovskoj tabli i
ponovo podiçe belog konja. Figura skoro u istom trenutku pade i zveknu na tabli.
Vinston se beåe trgao kao da mu je u telo zabodena igla.
2åtar trubni znak beåe probio vazduh. Bilten! Pobeda! Kad se pre vesti Ćuje
ovaj trubni znak, to uvek znaĆi pobedu. Po kafani proće neko elektriĆno
uzbućenje. ąak su se i kelneri trgli i naĆuljili uåi.

Trubni znak beåe oslobodio neopisivu buku. S telekrana je veĄ blebetao
uzbućen glas, no joå ga u samom poĆetku gotovo zagluåi klicanje spolja. Novost
beåe obletela ulice kao Ćarolija. Od onog åto je izlazilo iz telekrana Vinston je Ćuo
taman toliko da shvati da se sve desilo onako kako je i predvideo: ogromna armija
prebaĆena brodovima, iznenadan udar u neprijateljsku pozadinu, bela strela koja

143/151