Page 138 - George Orwell - 1984

'çordç Orvel – 1984.

"Da li se seĄDå", reĆe O'Brajen, "trenutka panike koji ti je dolazio u snovima?
Ispred tebe je bio zid mraka, a u uåima ti je buĆalo. S druge strane zida nalazilo se
neåto uçasno. Znao si da znaå åta je to, ali se nisi usućivao da mu pogledaå u oĆi. S
druge strane zida su se nalazili pacovi."
"O'Brajene!" reĆe Vinston napreçXĄi se da ovlada svojim glasom. "Vi znate da
to nije potrebno. äta traçite od mene?"
O'Brajen mu ne dade neposredan odgovor. Najzad progovori, onako
XĆiteljski kako je ponekad imao obiĆaj. Gledao je zamiåljeno nekud u daljinu, kao
da se obraĄa publici iza Vinstonovih leća.
"Sam po sebi", reĆe on, "bol nije uvek dovoljan. Ima situacija u kojima se
Ćovek odupire bolu, Ćak i dok ne izdahne. Ali za svakog postoji neåto neizdrçljivo -
neåto o Ćemu se ne moçe ni misliti. To nema veze sa hrabroåĄu i kukaviĆlukom.
ąovek koji pada s neke visine nije kukavica ako se u padu uhvati za uçe. ąovek koji
izranja iz duboke vode nije kukavica ako napuni pluĄa vazduhom. To je
jednostavno instinkt koji se ne moçe uniåtiti. Isti je sluĆaj s pacovima. Za tebe, oni
su neizdrçljivi. Oni predstavljaju oblik pritiska kome se ne moçHå odupreti, Ćak i
kad bi hteo. Stoga ĄHå uĆiniti ono åto se od tebe traçi."

"Ali åta, åta? Kako Ąu to uĆiniti ako ne znam åta je?"
O'Brajen podiçe kavez i premesti ga na bliçi sto, spustivåi ga paçljivo na
Ćoju. Vinstonu zapiåta krv u uåima. Imao je oseĄanje da sedi u potpunoj
usamljenosti. Nalazio se usred ogromne puste ravnice, ravne pustinje natopljene
suncem, preko koje su mu svi zvuci dolazili iz neizmernih daljina. No ipak je kavez
s pacovima bio nepuna dva metra od njega. Pacovi su bili ogromni. Bili su u onom
dobu kad im njuåka postaje tupa i krvoçedna a krzno prelazi iz sive boje u mrku.
"Iako je glodar", reĆe O'Brajen, joå uvek se obraĄajuĄi nevidljivoj publici,
"pacov je mesoçder. To znaå. ąuo si åta se deåava u siromaånim Ćetvrtima ovog
grada. Ima ulica gde çene ne smeju da ostave malo dete samo u kuĄi, ąak ni na
nekoliko minuta, jer bi ga inaĆe pacovi svakako napali. U vrlo kratkom roku
oglodali bi ga do kostiju. Oni takoće napadaju bolesnike i samrtnike. Sa
zaĆXćujuĄom inteligencijom raspoznaju koji se ljudi ne mogu braniti."
Iz kaveza se zaĆu çestoka cika. Vinstonu se uĆini da dopire izdaleka. Pacovi
su se tukli; pokuåavali su da se dohvate jedno drugog kroz pregradu. On Ću i duboko
RĆajniĆko stenjanje. UĆini mu se da i ono dolazi odnekud van njega.

O'Brajen podiçe kavez i u istom trenutku pritisnu neåto na njemu. Neåto
åkoljocnu. Vinston se izbezumljeno napreçe da se otrgne sa stolice. Nije vredelo:
svaki deo tela, Ćak i glava, bili su Ćvrsto stegnuti. O'Brajen primaĆe kavez na nepun
metar od Vinstonovog lica.

"Pritisnuo sam prvu polugu", reĆe on. "Konstrukcija ovog kaveza ti je jasna.
Maska Ąe ti naleĄi na lice, ne ostavljajuĄi nikakav izlaz. Kad pritisnem ovu drugu
polugu, vrata kaveza Ąe se podiĄi. Izgladnele çivotinje Ąe izleteti kao meci. Jesi li
kad video pacova u skoku? NaleteĄe ti na lice i odmah zagristi u njega. Neki put idu
pravo na oĆi. Neki put progrizu kroz obraze i navale na jezik."
Kavez se primicao; veĄ je bio sasvim blizu. Vinston Ću niz oåtrih krika koji
kao da su dolazili iz vazduha iznad njegove glave. Ipak se çestoko borio protiv
panike. Smisliti, smisliti neåto makar u preostalom deliĄu sekunde - jedina nada je
bila u tome. Odjednom ga po nozdrvama udari odvratan ustajao zadah çivotinja. U
njemu se uskomeåa muĆnina; on se gotovo onesvesti. Sve se bilo pomraĆilo. Za
trenutak je bio izvan sebe, çivotinja koja urla. No ipak izroni iz mraka grĆevito se
drçHĄi jedne misli. Moçe se spasiti na jedan jedini naĆin. Mora podmetnuti neko
drugo ljudsko biĄe, telo nekog drugog ljudskog biĄa, izmeću sebe i pacova.

138/151