Page 141 - George Orwell - 1984

'çordç Orvel – 1984.

äta ti se ovde desi ostaje zauvek", beåe rekao O'Brajen. To je bila prava
reĆ. Od nekih stvari, svojih sopstvenih dela, Ćovek se ne moçe oporaviti. U grudima
mu neåto bude ubijeno: spaljeno, saçHçeno.
Video se s njom; Ćak i razgovarao. Nije bilo opasno. Znao je, skoro
instinktivno, da za njegove postupke viåe gotovo i nemaju interesovanja. Da je bilo
ko od njih dvoje hteo, mogao je udesiti da se naću joå jednom. Sreli su se u stvari
sasvim sluĆajno, u Parku, jednog oåtrog, oĆajno hladnog martovskog dana, kad je
zemlja bila nalik na gvoçće i sva trava se Ćinila mrtva, a nigde nije bilo nijednog
pupoljka sem nekoliko åafrana koji su se probili iz zemlje da ih vetar raåĆereĆi.
Hitao je svojim putem, smrznutih ruku i sa suzama od vetra, kad je vide na nepunih
deset metara od sebe. Odjednom mu bi jasno da se promenila na neki teåko opisiv
naĆin. Oni se skoro mimoićLåe bez ikakvog znaka, a zatim se on okrete i poće za
njom, ne previåe revnosno. Znao je da nema opasnosti, da se niko ne bi
zainteresovao za njih. Ona je Ąutala. Poåla je ukoso preko trave kao da ga se
pokuåava otresti, zatim se pomirila s njegovim prisustvom pored sebe. Ubrzo se
naćRåe okruçeni iskidanim çbunjem bez liåĄa, nekorisnim bilo kao skroviåte bilo kao
zaåtita od vetra. Stadoåe. Bilo je zverski hladno. Vetar je zviçdao kroz granĆice i
tresao retke åafrane. On je zagrli oko pojasa.
Telekrana nije bilo, ali je sakrivenih mikrofona moralo biti; sem toga, bili su
na vidiku. To nije imalo znaĆaja; niåta nije imalo znaĆaja. Mogli su leĄi na zemlju i
uraditi ono da su hteli. Na samu pomisao njemu se sledi meso na kostima. Ona
niĆim ne odvrati na zagrljaj; nije se Ćak ni trudila da se oslobodi. On sad vide åta se
promenilo u njoj. Lice joj je bilo çXĄe, a preko Ćela i slepooĆnice, delimiĆno
sakrivena kosom, prolazila je brazgodina; ali promena nije bila u tome. U pitanju
je bilo to åto joj se struk proåirio i, na neki Ćudan naĆin, ukrutio. On se seti kako je
jednom, posle eksplozije raketne bombe, pomagao da se iz ruåevina izvuĆe leå, i
kako se zaĆudio ne åto je mrtvac bio neverovatno teçak, nego åto je bio tako
ukoĆen i nezgodan za noåenje; kao da je bio od kamena a ne mesa i kostiju.

Nije pokuåavao da je poljubi; nisu ni govorili. Kad su se vraĄali preko trave,
ona ga prvi put pogleda pravo u lice, kratkim pogledom, punim prezira i
odbojnosti. On se upita da li je to samo zbog neĆega iz proålosti ili ju je odbijao i
zbog svog naduvenog lica i vode koju mu je vetar stalno izvlaĆio iz oĆiju. Sedoåe na
dve gvozdene stolice, jedno pored drugog, ali ne previåe blizu. Vide da se ona
sprema da progovori. Ona pomeri svoju nezgrapnu cipelu nekoliko centimetara i
namerno prebi jednu granĆicu. Primeti da su joj stopala izgledala åira.
"Izdala sam te", otvoreno reĆe ona.

"Izdao sam te", reĆe on.
Ona baci na njega joå jedan kratak i odbojan pogled.
"Ponekad", reĆe ona, "ponekad ti zaprete neĆim - neĆim Ćemu se ne moçHå
odupreti, o Ćemu Ćak ne moçHå ni misliti. I onda kaçHå: "Nemojte mene, uradite to
nekom drugom, uradite to tome i tome." Posle moçHå i da se pretvaraå da je to bio
samo trik, da si to rekao samo da bi prestali i da to u stvari ne misliå. Ali to nije
istina. U onom trenutku zaista tako misliå. Misliå da nema drugog naĆina da se
spaseå, i potpuno si spreman da se spaseå na takav naĆin. I prosto poçeliå da se to
desi tom drugom. Nije ti stalo koliko Ąe on da se muĆi. Stalno ti je samo do sebe."
"Stalo ti je samo do sebe", ponovi on kao odjek.
"A posle toga ne oseĄDå se onako isto prema tom drugom."
"Ne", reĆe on, "ne oseĄDå se onako isto."
ąinilo se da se viåe nema åta reĄi. Vetar im je lepio za telo tanke
kombinezone. Skoro najednom postade nezgodno sedeti i Ąutati; sem toga, bilo je

141/151