Page 140 - George Orwell - 1984

'çordç Orvel – 1984.

vrzma tik uz lice, neki miris koji mu se uporno drçao nozdrva. Dok se dçin u njemu
dizao, od podrignu kroz ljubiĆaste usne. Otkako su ga pustili bio se ugojio, pa Ćak i
povratio svoju staru boju - u stvari, i viåe nego povratio. Crte lica su mu zadebljale,
koça na nosu i jagodicama ogrubela i pocrvenela, Ćak je i Ąelavo teme bilo previĆe
ruçLĆasto. Kelner, i ovog puta nepozvan, donese åahovsku tablu i poslednji broj
Tajmsa, savijen na strani sa åahovskim problemima. Zatim, videvåi da je Vinstonova
ĆDåa prazna, donese bocu s dçinom i napuni je. Vinston nije morao da naruĆuje.
Znali su njegove navike. äahovska tabla ga je uvek Ćekala, sto u uglu bio uvek
rezervisan; Ćak i kad je kafana bila puna on je za svojim stolom sedeo sam jer niko
nije hteo da bude vićen u njegovoj blizini. Nikad se nije trudio da raĆuna koliko je
popio. U nepravilnim razmacima podnosili su mu komad prljave hartije za koji su
govorili da je raĆun, no imao je utiska da mu stalno naplaĄuju manje. No bilo bi mu
svejedno i da je obratno. Sad je uvek imao para. Imao je Ćak i posao, sinekuru
plaĄenu daleko bolje no njegova ranija sluçba.
Muzika s telekrana prestade. Program nastavi spikerov glas. Vinston podiçe
glavu, ali posredi nije bio bilten s fronta. Samo kratko saopåtenje Ministarstva
obilja da je u prethodnom tromeseĆju norma desete troletke za proizvodnju pertli
premaåena za dvadeset osam odsto. On ispita åahovski problem i postavi figure. U
pitanju je bila komplikovana zavrånica, pri Ćemu je trebalo upotrebiti i dva konja.
'Beli vuĆe i dobija u dva poteza.' Vinston podiçe pogled na portret Velikog Brata.
Beli uvek matira, pomisli on s nekim maglovitim misticizmom. Uvek je tako
udeåeno, bez izuzetka. Ni u jednom åahovskom problemu od poĆetka sveta nije
pobećivao crni. Ne simbolizuje li to veĆitu, nepromenljivu pobedu dobra nad zlim?
Ogromno lice ga je posmatralo, puno smirene snage. Beli uvek matira.
Glas iz telekrana zastade i nastavi drukĆijim i mnogo ozbiljnijim tonom:
"Upozoravate se da budete spremni za vaçno saopåtenje u petnaest i trideset.
Petnaest i trideset! U pitanju su vesti od najveĄeg znaĆaja. Pazite da ih ne
propustite. Petnaest i trideset!" Zveketava muzika ponovo zasvira.

Vinstonu zalupa srce. To Ąe biti bilten s fronta; instinkt mu je govorio da Ąe
vesti biti loåe. Celog dana su mu se, s malim naletima uzbućenja, vraĄale misli o
strahobnom porazu u Africi. ąinilo mu se da gleda evroazijsku armiju kako kulja
preko nikad neprekoraĆene granice i prodire na vrh Afrike kao kolona mrava. Zar
nije bilo moguĄe nekako ih napasti s boka? U glavi mu je jasno stajao obris
zapadnoafriĆke obale. On podiçe belog konja i pomaĆe ga preko table. Tu je pravo
mesto. Joå dok mu je pred oĆima bila crna horda koja juri na jug, on vide drugu
silu, neobjaånjivo skupljenu, kako im najednom prodire u pozadinu i preseca
kopnene i pomorske komunikacije. ąinilo mu se da svojom çeljom oçivljava tu
drugu silu. Ali treba dejstvovati brzo. Ako vladaju celom Afrikom, ako se doĆepaju
aerodroma i podmorniĆkih baza na rtu Dobre Nade, preseĄi Ąe Okeaniju nadvoje.
To bi moglo znaĆiti svaåta: poraz, rasulo, ponovnu podelu sveta, propast Partije!
On duboko udahnu. U duåi mu se borila Ćudna smeåna oseĄanja - mada to nije bila
smeåna u pravom smislu - taĆnije, nekoliko uzastopnih slojeva oseĄanja, pri Ćemu
se nije moglo znati koji je sloj najniçi.
GrĆ proće. On vrati belog konja ne mesto, ali za trenutak se nije mogao
usredsrediti na problem. Misli mu ponovo odlutaåe. On skoro nesvesno ispisa prstom
po praåini na stolu:

2 + 2 =

"U duåu ti ne mogu uĄi", beåe mu rekla ona. Ipak su mogli.

140/151