Page 142 - George Orwell - 1984

'çordç Orvel – 1984.

previåe hladno da bi se moglo sedeti nepokretno. Ona reĆe da mora na metro i
ustade da poće.

"Moramo se joå koji put videti", reĆe on.
"Da", reĆe ona, "moramo se joå koji put videti."
Neko vreme ju je neodluĆno pratio, pola koraka iza nje. Viåe nisu
progovorili. Nije se u stvari trudila da ga se otrese, ali je iåla upravo toliko brzo da
on nije mogao uporedo s njom. On se beåe reåio da je otprati do stanice metroa, ali
mu najednom to vuĆenje za njom po hladnoĄi postade besmisleno i neizdrçljivo.
Bila ga je obuzela çelja ne toliko da se odvoji od Dçulije koliko da se vrati u kafanu
Pod kestenom, koja mu nikad nije bila privlaĆnija nego u tom trenutku.Pred oĆi mu
iziće nostalgiĆna slika svog stola u uglu, s novinama, åahovskom tablom i
nepresuĆnim dçinom. Tamo Ąe pre svega biti toplo. SledeĄeg trenutka, ne sasvim
sluĆajno, on dopusti grupici prolaznika da ga izdvoji od Dçulije. Preko volje pokuåa
da je sustigne, zatim uspori korak, okrete se i poće u suprotnom pravcu. Kad je
preåao pedeset metara, okrete se. Na ulici nije bilo mnogo sveta, ali Dçuliju veĄ
nije mogao da raspozna. Bilo koja od desetak silueta koje su hitale niz ulicu mogla
je biti njena. Moçda se njeno raskrupnjalo, ukruĄeno telo viåe nije ni moglo
prepoznati s leća.
"U onom trenutku", rekla mu je, "zaista tako misliå." On i jeste tako mislio.
Nije samo rekao, nego je to zaista i poçeleo. Poçeleo je u tom trenutku da nju, a
ne njega, bace onim...

U muzici koja se cedila sa telekrana neåto se izmeni. Pojavi se neka reska,
podrugljiva nota, neka çuta nota. A onda - to se moçda nije ni deåavalo, moçda je
to bilo samo seĄanje u muziĆkom ruhu - neki glas zapeva:

Pod kestenom senke duge

Prodadosmo jedno drugo...

U oĆi mu navreåe suze. Kelner koji je prolazio pored stola primeti da mu je
ĆDåa prazna i donese bocu sa dçinom.
Podiçe ĆDåu i pomirisa je. PiĄe je sa svakim gutljajem postajalo ne manje
odvratno nego joå odvratnije. Ali bilo je postalo element u kome je plivao, njegov
çivot, njegova smrt i njegovo vaskrsenje. Dçin mu je svake noĄi donosio omamu i
svakog jutra podizao ga iz mrtvih. Kad se budio, retko pre jedanaest nula-nula,
slepljenih kapaka, izgorelih usta, i s oseĄanjem da mu je kiĆma prebijena, ne bi se
mogao ni diĄi iz vodoravnog poloçaja da mu nisu pored kreveta stajale boca i Ćajna
åoljica. U podnevne sate je sedeo zacakljena lica, s bocom pod rukom, i sluåao
telekran. Od petnaest nula-nula do zatvaranja postojao je deo inventara u kafani
Pod kestenom. Viåe se nikog nije ticalo åta radi, viåe ga nije budio nikakav pisak,
viåe ga nijedan telekran nije korio. Povremeno, moçda dvaput nedeljno, odlazio je
u Ministarstvo istine, u praånjavu kancelariju koja je izgledala napuåtena, i tamo
obavljao neåto malo posla, upravo onoga åto se nazivalo poslom. Bio je postavljen
za Ćlana pododbora pri nekom pododboru, izdanku jednog od bezbrojnih odbora
koji su se bavili manjim teåkoĄama nastalim u pripremanju jedanaestog izdanja
reĆnika Novogovora. Sastavljali su neåto åto se zvalo 'ad hok izveåtaj', ali o Ćemu je
taj izveåtaj trebalo da bude, nikad nije konaĆno saznao. To je imalo neke veze s
pitanjem da li zareze treba stavljati u zagrade ili van zagrada. U njegovom
pododboru bilo ih je jo Ćetvoro, sve osoba sliĆnih njemu. Bilo je dana kad su se
sastajali i odmah potom rasturali, iskreno priznajuĄi jedni drugima da zaista nema
åta da se radi. No bilo je i dana kad su se skoro revnosno davali na posao, pedantno

142/151