Page 139 - George Orwell - 1984
P. 139
'çordç Orvel – 1984.
Krug maske je veĄ bio toliko blizu da se od njega nije videlo viåe niåta.
Vratanca od çice bila su mu na svega dva-tri pedlja od lica. Pacovi su znali åta se
sprema. Jedan je poskakivao, a drugi, stari olinjali deda iz kanalizacije, stajao
uspravno, steçXĄi ruçLĆastim åapama åipke kaveza, i krvoçedno njuåkao. Vinston
vide brkove i çute zube. Ponovo ga zahvati crna panika. Bio je slep, bespomoĄan,
bez misli.
"To je bila uobiĆajena kazna u vreme kineskog carstva." reĆe O'Brajen,
didaktiĆki kao i pre.
Maska mu se navlaĆila na lice. æica mu se oĆHåa o obraz. A onda - ne, to nije
bilo olakåanje, samo nada, siĄXåan komadiĄ nade. Prekasno, moçda prekasno. No
on beåe najednom shvatio da na celom svetu postoji samo jedno biĄe na koje moçe
da prenese svoju kaznu - jedno jedino telo koje moçe da gurne izmeću sebe i
pacova. I poĆe izbezumljeno urlati, ponavljati iz sveg glasa:
"Dçuliji! Dçuliji! Ne meni! Dçuliji! Svejedno mi je åta Ąete joj! Iskidajte joj
lice, oderite je do kostiju. Ne meni! Dçuliji! Ne meni!"
Padao je unazad, u neizmerne dubine, sve dalje od pacova. Joå uvek je bio
privezan za stolicu, ali beåe propao kroz pod, kroz zidove zgrade, kroz zemlju, kroz
okeane, kroz atmosferu, u vasionu, u mećuzvezdani prostor - sve dalje, dalje,
dalje od pacova. Bio je udaljen neznano koliko svetlosnih godina, ali O'Brajen je i
dalje stajao uz njega. Joå uvek je oseĄao hladnoĄu çice na obrazu. Ali kroz tamu
koja ga je obavijala on Ću joå jedno metalno åkoljocanje. Znao je da su se vratanca
zatvorila a ne otvorila.
6.
Kafana Pod kestenom bila je gotovo prazna. PadajuĄi koso kroz prozor, çut
sunĆev zrak je padao na praånjave ploĆe stolova. Bilo je petnaest Ćasova; samotno
doba dana. Iz telekrana se cedila muzika metalnog zvuka.
Vinston je sedeo u svom uobiĆajenom uglu, zagledan u praznu ĆDåu. Katkad
bi podigao pogled na ogromno lice koje ga je gledalo sa suprotnog zida. Ispod njega
je pisalo VELIKI BRAT TE POSMATRA. Kelner se pojavi nepozvan i napuni mu ĆDåu
Gçinom Pobeda, istresavåi u nju i nekoliko kapljica iz druge boce kroz Ćiji je
zapuåDĆ prolazila cevĆica.To je bio saharin s karanfiliĄem, specijalitet kafane.
Vinston je sluåao telekran. Iz njega je trenutno izlazila samo muzika, ali
svakog Ćasa se oĆekivao specijalni bilten Ministarstva mira. Novosti s afriĆkog
fronta bile su krajnje uznemirujuĄe. Brige o tom frontu vraĄale su mu se celog
dana. Jedna evroazijska armija (Okeanija je u ratu s Evroazijom; Okeanija je
oduvek u ratu s Evroazijom) kretala se na jug straviĆnom brzinom. Podnevni bilten
nije pominjao nijednu odrećenu oblast, no bilo je verovatno da se borbe veĄ vode
oko uåĄa Konga. Brazavil i Leopoldvil su bili u opasnosti. Nije se moralo gledati na
mapu da bi se shvatilo åta to znaĆi. Nije u pitanju bio samo gubitak centralne
Afrike; prvi put u celom ratu bila je ugroçena i sama teritorija Okeanije.
U njemu planu neko jako oseĄanje, ne sasvim strah nego neko neodrećeno
uzbućenje, zatim se zagasi. On prestade misliti o ratu. Tih dana se nije mogao
koncentrisati ni na åta duçe od nekoliko trenutaka. On podiçe ĆDåu i ispi je u
jednom gutljaju. Kao i uvek, dçin ga protrese, gotovo natera da povrati. PiĄe je
bilo odvratno. KaranfiliĄ i saharin, koji su, onako otuçni, veĄ i sami bili gadni, nisu
mogli da sakriju tupi uljasti miris; a najgore je od svega bilo to åto mu je miris
Gçina, koji ga je pratio dan i noĄ, bio u svesti neraskidivo vezan sa zadahom onih...
Nikad ih nije imenovao, Ćak ni u mislima; koliko mu je bilo moguĄe, nije ih
ni zamiåljao. Oni su bili neåto Ćega je samo upola bio svestan, neåto åto mu se
139/151
