Page 139 - George Orwell - 1984
P. 139

'çordç Orvel – 1984.



                          Krug maske je veĄ   bio toliko blizu da se od njega nije videlo viåe niåta.
                   Vratanca od çice bila su mu na svega dva-tri pedlja od lica. Pacovi su znali åta se
                   sprema. Jedan je poskakivao, a drugi, stari olinjali deda iz kanalizacije, stajao
                   uspravno, steçXĄi ruçLĆastim åapama åipke kaveza, i krvoçedno njuåkao. Vinston
                   vide brkove i çute zube. Ponovo ga zahvati crna panika. Bio je slep, bespomoĄan,
                   bez misli.
                          "To je bila uobiĆajena kazna u vreme kineskog carstva." reĆe O'Brajen,
                   didaktiĆki kao i pre.
                          Maska mu se navlaĆila na lice. æica mu se oĆHåa o obraz. A onda - ne, to nije
                   bilo olakåanje, samo nada, siĄXåan komadiĄ   nade. Prekasno, moçda prekasno. No
                   on beåe najednom shvatio da na celom svetu postoji samo jedno biĄe na koje moçe
                   da prenese svoju kaznu - jedno jedino telo koje moçe da gurne izmeću sebe i
                   pacova. I poĆe izbezumljeno urlati, ponavljati iz sveg glasa:

                          "Dçuliji! Dçuliji! Ne meni! Dçuliji! Svejedno mi je åta Ąete joj! Iskidajte joj
                   lice, oderite je do kostiju. Ne meni! Dçuliji! Ne meni!"
                          Padao je unazad, u neizmerne dubine, sve dalje od pacova. Joå uvek je bio
                   privezan za stolicu, ali beåe propao kroz pod, kroz zidove zgrade, kroz zemlju, kroz
                   okeane, kroz atmosferu, u vasionu, u mećuzvezdani prostor - sve dalje, dalje,
                   dalje od pacova. Bio je udaljen neznano koliko svetlosnih godina, ali O'Brajen je i
                   dalje stajao uz njega. Joå  uvek je oseĄao hladnoĄu çice na obrazu. Ali kroz tamu
                   koja ga je obavijala on Ću joå jedno metalno åkoljocanje. Znao je da su se vratanca
                   zatvorila a ne otvorila.

                   6.

                          Kafana Pod kestenom bila je gotovo prazna. PadajuĄi koso kroz prozor, çut
                   sunĆev zrak je padao na praånjave ploĆe stolova. Bilo je petnaest Ćasova; samotno
                   doba dana. Iz telekrana se cedila muzika metalnog zvuka.
                          Vinston je sedeo u svom uobiĆajenom uglu, zagledan u praznu ĆDåu. Katkad
                   bi podigao pogled na ogromno lice koje ga je gledalo sa suprotnog zida. Ispod njega
                   je pisalo VELIKI BRAT TE POSMATRA. Kelner se pojavi nepozvan i napuni mu ĆDåu
                   Gçinom Pobeda, istresavåi u nju i nekoliko kapljica iz druge boce kroz Ćiji je
                   zapuåDĆ prolazila cevĆica.To je bio saharin s karanfiliĄem, specijalitet kafane.

                          Vinston je sluåao telekran. Iz njega je trenutno izlazila samo muzika, ali
                   svakog Ćasa se oĆekivao specijalni bilten Ministarstva mira. Novosti s afriĆkog
                   fronta bile su krajnje uznemirujuĄe. Brige o tom frontu vraĄale su mu se celog
                   dana. Jedna evroazijska armija (Okeanija je u ratu s Evroazijom; Okeanija je
                   oduvek u ratu s Evroazijom) kretala se na jug straviĆnom brzinom. Podnevni bilten
                   nije pominjao nijednu odrećenu oblast, no bilo je verovatno da se borbe veĄ vode
                   oko uåĄa Konga. Brazavil i Leopoldvil su bili u opasnosti. Nije se moralo gledati na
                   mapu da bi se shvatilo åta to znaĆi. Nije u pitanju bio samo gubitak centralne
                   Afrike; prvi put u celom ratu bila je ugroçena i sama teritorija Okeanije.
                          U njemu planu neko jako oseĄanje, ne sasvim strah nego neko neodrećeno
                   uzbućenje, zatim se zagasi. On prestade misliti o ratu. Tih dana se nije mogao
                   koncentrisati ni na åta duçe od nekoliko trenutaka. On podiçe ĆDåu i ispi je u
                   jednom gutljaju. Kao i uvek, dçin ga protrese, gotovo natera da povrati. PiĄe je
                   bilo odvratno. KaranfiliĄ i saharin, koji su, onako otuçni, veĄ i sami bili gadni, nisu
                   mogli da sakriju tupi uljasti miris; a najgore je od svega bilo to åto mu je miris
                   Gçina, koji ga je pratio dan i noĄ, bio u svesti neraskidivo vezan sa zadahom onih...

                          Nikad ih nije imenovao, Ćak ni u mislima; koliko mu je bilo moguĄe, nije ih
                   ni zamiåljao. Oni su bili neåto Ćega je samo upola bio svestan, neåto åto mu se




                                                        139/151
   134   135   136   137   138   139   140   141   142   143   144