Page 136 - George Orwell - 1984

'çordç Orvel – 1984.

kratku gipku travu pod nogama i sunce na licu. Na ivici poljane blago su se njihali
brestovi, a negde iza njih bio je potoĆLĄ u Ćijim su se zelenim virovima ispod vrba
igrale ribice.
Odjednom se trçe, sav uçasnut. Po kiĆmi mu izbi znoj. Bio je Ćuo svoj glasni
krik:
"Dçulija! Dçulija! Dçulija! Dçulija, ljubavi moja! Dçulija!"
Za trenutak ga salete halucinacija: vide je pred sobom. ąinilo se da nije
samo s njim, nego u njemu. Bilo mu je kao da mu je uåla u samo tkivo koçe. Tog
trenutka ju je voleo daleko viåe nego kad su bili zajedno i slobodni. Isto tako je
znao da je ona negde çiva i da joj je potrebna njegova pomoĄ.
On ponovo leçe i pokuåa da se pribere. äta je to uradio? Koliko Ąe godina
ovaj trenutak slabosti dodati njegovom zatoĆeniåtvu?
Joå jedan trenutak, i on Ąe Ćuti bat Ćizama u hodniku. Oni neĄe pustiti da
ovaj izliv proće nekaçnjeno. Sad znaju, ako nisu i od ranije znali, da on kråi
sporazum koji je zakljuĆio s njima. Pokorio se Partiji ali je joå uvek mrzi. U
proålosti je pod maskom konformiste nosio jeretiĆki duh. Sad se povukao korak
dalje: u duhu se predao, ali se nadao da Ąe duåu oĆuvati netaknutu. Zna da nije u
pravu, ali viåe voli da ne bude. Oni Ąe to razumeti - O'Brajen Ąe razumeti. Sve je
iziålo na videlo u tom jednom jedinom glupavom kriku.
MoraĄe da poĆne ispoĆetka. To moçe potrajati godinama. On preće rukom
preko lica, trudeĄi se da upamti novi oblik. U obrazima su bile duboke bore
jagodice su pod rukom bile oåtre, nos spljoåten. Osim toga, otkako se poslednji put
video u ogledalu, dobio je i nove vilice. Nije lako odrçati nedokuĆiv izraz na licu
kad Ćovek ne zna kako mu lice izgleda. U svakom sluĆaju, sama kontrola nad
crtama lica nije dovoljna. On prvi put shvati da Ćovek koji hoĄe da saĆuva tajnu
mora da je sakrije i od samog sebe. Mora sve vreme znati da je ona tu, ali ne sme
je, dokle god ne postane potrebna, pustiti da u bilo kom obliku kome se moçe dati
ime prodre u svest. Od sad mora da ima ne samo ispravne misli nego i ispravna
oseĄanja, ispravne snove. A sve to vreme mora Ćuvati mrçnju u sebi, kao grudvu
materije koja je deo njega, a ipak nepovezana s njim kao cistu.
Jednog dana Ąe odluĆiti da ga streljaju. Ne moçe se znati kad, ali se
nekoliko sekundi unapred moçe pogoditi. Pucaju uvek s leća kad Ćovek ide
hodnikom. Deset sekundi Ąe biti dosta. Za to vreme se svet u njemu moçe
preokrenuti. I onda, najednom, bez ijedne reĆi, bez zastajanja u hodu, bez
promene i u jednoj jedinoj crti lica - najednom Ąe kamuflaça spasti i: bum! opaliĄe
topovi njegove mrçnje. Mrçnja Ąe ga ispuniti kao ogroman praåtav plamen. I u tom
istom trenutku: bum! OpaliĄe metak, prekasno - ili prerano. Pre nego åto mu budu
pridobili mozak, oni Ąe ga razneti. JeretiĆka misao Ąe biti nekaçnjena, nepokajana,
van njihovog domaåaja zauvek. Oni Ąe probuåiti rupu u svom sopstvenom
savråenstvu. Umreti mrzeĄi ih - to je sloboda.
On zatvori oĆi. To je bilo teçe nego prihvatiti intelektualnu disciplinu. U
pitanju je bilo samoponiçenje, samosakaĄenje. MoraĄe da zaroni u najgnusniju
gnusobu. äta joå ima straånije, åta joå ima gadnije? On pomisli na Velikog Brata.
Ogromno lice (zato åto se stalno vićalo na plakatima uvek se Ćinilo da ima metar u
åirinu) sa gustim crnim brkovima i oĆima koje su pratile Ćoveka, iziće mu pred oĆi
kao samo od sebe. Koje je njegovo pravo oseĄanje prema Velikom Bratu?
U hodniku se Ću teçak bat Ćizama. ąeliĆna vrata se otvoriåe s treskom. U
Ąeliju uće O'Brajen. Iza njega je stajao oficir voåtana lica i straçari u crnoj
uniformi.
"Ustani", reĆe O'Brajen. "Hodi ovamo."

136/151