Page 135 - George Orwell - 1984

'çordç Orvel – 1984.

Ali tu se pojavi neka prepreka. Kao da je uzmicao pred neĆim, duh mu se
nije mogao usredsrediti. Znao je da zna åta je na redu, ali se za trenutak nije
mogao setiti. Uspe da se seti samo svesnim naporom; misao mu nije doåla sama od
sebe. On napisa:

BOG JE MOă

Prihvatao je sve. Proålost je izmenjiva. Proålost se nikad nije menjala.
Okeanije je u ratu s Istazijom, Okeanija je oduvek u ratu s Istazijom. Dçons,
Aronson i Raterford su krivi za sve Ćime ih je optuçba teretila. On nikad nije video
fotografiju koja je pobijala njihovu krivicu. Ona uopåte nije ni postojala; on ju je
izmislio. Setio se da se seĄao protivreĆnih stvari, no to su bile laçne uspomene,
proizvodi samozavaravanja. Kako je sve to bilo lako! Treba se samo predati; sve
ostalo dolazi samo po sebi. To je kao kad Ćovek pliva uz struju koja ga gura natrag
ma koliko se naprezao, a zatim najednom reåi da se okrene i poće niza struju
umesto protiv nje. Niåta se nije menjalo sem plivaĆevog poloçaja: ono
predodrećeno je u svakom sluĆaju Ćekalo na kraju. Sve je bilo lako sem...!
Sve moçe biti istina. Takozvani prirodni zakoni su kojeåtarija. Zemljina teça
je besmislica. "Ja bih mogao", rekao mu je O'Brajen, "uzleteti s ovog poda kao
mehur sapunice, kad bih hteo." Vinston to razradi. "Ako on misli da je uzleteo s
poda, i ako ja u isto vreme mislim da ga vidim kako uzleĄe, onda se to zaista
deåava." Odjednom, kao potopljena olupina koja se najednom probija na povråinu
vode, u glavu mu se probi misao: "Ne deåava se. Mi samo zamiåljamo da se deåava.
To je halucinacija." On je smesta odgurnu u stranu. Greåka je bila oĆigledna.
Podrazumevalo se da postoji 'stvarni' svet gde su se odvijala 'stvarna' zbivanja. Ali
kako takav svet moçe postojati? äta znamo o bilo Ćemu, sem onoga åto saznajemo
preko svog duha? Sve åto se dogaća, dogaća se u duhu. äta god se deåava u duhu,
odista se deåava.
Nije imao teåkoĄa da ukloni tu greåku; nije bio ni u opasnosti da joj
podlegne. On ipak shvati da mu ta misao nije ni trebalo da doće u pamet. Duh
treba da stvori sebi neku slepu mrlju kad god se ukaçe kakva opasna misao. Taj
proces bi trebalo da bude automatski, instinktivan. U novogovoru se zvao
zlostavljanje.
On se dade na veçbanje u zlostavljanju. Predstavi sebi tvrdnje 'Partija kaçe
da je zemlja pljosnata', 'Partija kaçe da je led teçi od vode' - i izveçba se da ne
primeĄuje ili da ne shvata argumente koji su tome protivreĆili. Nije bilo lako. Bila
je potrebna velika moĄ rezonovanja i improvizacije. Na primer, aritmetiĆki
problemi koji su proizilazili iz tvrdnje 'dva i dva su pet' bili su van njegovih
intelektualnih moĄi. Bila je takoće potrebna i izvesna duhovna gimnastika,
sposobnost da se u jednom trenutku primenjuje najsuptilnija logika, a u drugom
previćaju i najgrublje logiĆke greåke. Glupost je bila isto toliko potrebna koliko i
inteligencija, i isto toliko teåko dostiçna.
Jednog dana - mada 'jednog dana' nije pravi izraz; moglo je isto tako biti i
pola noĄi; dakle: jednom - on zapade u Ćudno, blaçeno sanjarenje. Iåao je
hodnikom oĆekujuĄi metak. Znao je da Ąe ga iduĄeg trenutka metak pogoditi. Sve
je bilo srećeno, izglaćeno, pomireno. Nije viåe bilo sumnji, prepirki, bola, straha.
Telo mu je bilo zdravo i snaçno. Hodao je lakim koracima, s radoåĄu od kretanja i
oseĄanjem da hoda po suncu. Viåe nije bio u uzanim belim hodnicima Ministarstva
ljubavi nego u onom ogromnom prolazu obasjanom suncem, åirokom Ćitav
kilometar, kojim je prolazio u delirijumu izazvanom drogom. Bio je u Zlatnom
kraju i hodao putanjom preko starog paånjaka koji su zeĆevi sav obrstili. OseĄao je

135/151