Page 134 - George Orwell - 1984

'çordç Orvel – 1984.

uklonjen, Ćinilo se da je izgubio moĄ intelektualnog naprezanja. Nije mu bilo
dosadno, nije imao çelje za razgovorom ili razonodom. Prosto biti sam, ne biti
tuĆen ni sasluåavan, biti sit i sav Ćist, savråeno ga je zadovoljavalo.
Postepeno je poĆeo da provodi sve manje vremena u snu, ali joå uvek ga
niåta nije gonilo da ustaje. æeleo je jedino da mirno leçi i oseĄa kako mu se u telu
skuplja snaga. Opipavao bi se ovde-onde, nastojeĄi da se uveri da to nije iluzija, da
mu se miåLĄi zaista debljaju a koça zateçe. Najzad se uspostavi van svake sumnje
da se popravio; noge su mu u butinama bile neporecivo deblje nego u kolenima.
Posle toga, ispoĆetka s oklevanjem, on poĆe redovno izvoditi veçbe. Uskoro je bio u
stanju da preće tri kilometra, mereĄi ih koracima po Ąeliji, i ugnuta ramena mu se
poĆHåe ispravljati. Onda pokuåa da radi komplikovanije veçbe; tu se zaprepasti i
ponizi otkrivåi åta sve nije sposoban da uradi. Nije mogao da se kreĄe brçe no
hodom, nije mogao da drçi stoliĆicu u ispruçenoj ruci, nije mogao da stoji na
jednoj nozi a da ne izgubi ravnoteçu. ąXĆnuvåi, otkri da se moçe uspraviti na
jedvite jade, s uçasnim bolovima u butinama i listovima. Leçe potrbuåke i pokuåa
da se podigne rukama. Nije vredelo: nije se mogao pomaĄi ni za centimetar. No
posle nekoliko dana - posle nekoliko obroka - Ćak i taj poduhvat mu poće za rukom.
Doće vreme kad je bio u stanju da se tako podigne åest puta uzastopce. PoĆe se
Ćak ponositi svojim telom i gajiti povremeno verovanje da mu se i lice vraĄa u
prećDånje stanje. Jedino kad bi sluĆajno stavio ruku na Ąelavo teme setio bi se
izboranog, ruåevnog lica koje ga je onog dana pogledalo iz ogledala.
Duh mu postade aktivniji. On sede na krevet od dasaka navalivåi se lećima
na zid, s tablicom na kolenima, i smiåljeno se dade na posao da se prevaspita.

Bilo je sasvim jasno da je kaputilirao. Sad vide da je u stvari poĆeo
kapitulirati joå davno pre no åto je doneo tu odluku. Od trenutka kad se naåao u
zgradi Ministarstva ljubavi, da, Ćak i tokom onih minuta kad su on i Dçulija stajali
bespomoĄno dok im je gvozdeni glas govorio åta da rade, shvatio je svu
lakoumnost, svu povrånost svog pokuåaja da se usprotivi moĄi Partije. Sad je znao
da ga je svih tih sedam godina Policija misli posmatrala kao isenkta pod lupom.
Nije bilo nijednog fiziĆkog Ćina, nijedne izgovorene reĆi, koje nisu primetili,
nijednog misaonog procesa koji nisu bili u stanju da pogode. ąak su i ono beliĆasto
zrnce praåine na koricama dnevnika uvek paçljivo vraĄali na mesto. Puåtali su mu
magnetofonske snimke, pokazivali fotografije. Na nekima su bili on i Dçulija
zajedno, Da, Ćak i... Viåe se nije mogao boriti protiv Partije. Osim toga, Partija je
bila u pravu. Tako je moralo biti: kako bi besmrtni, kolektivni mozak mogao da
pogreåi? Kojim se spoljnim merilom mogu proveravati njegovi zakljuĆci? Duåevno
zdravlje je stvar statistike. U pitanju je samo to da se nauĆi misliti onako kako oni
misle. Samo åto...!
Kriçulja mu se meću prstima Ćinila debela i nezgrapna. On poĆe zapisivati
misli koje su mu dolazile u glavu. Prvo napisa krupnim, neposrednim åtampanim
slovima:

SLOBODA JE ROPSTVO

Zatim gotovo bez predaha ispisa ispod toga:

DVA I DVA SU PET

134/151