Page 133 - George Orwell - 1984

'çordç Orvel – 1984.

On zastade, zatim produçi:
"Potukli smo te, Vinstone. Slomili smo te. Video si kakvo ti je telo. Duh ti je
u istom stanju. Ne mislimo da ti je ostalo joå mnogo ponosa. Tukli su te, batinali,
vrećali; vriåtao si od bola, valjao si se na podu u sopstvenoj krvi i bljuvotini. Cvilio
si za milost, izdao si sve i svakoga. MoçHå li mi navesti ijedno poniçenje kroz koje
nisi proåao?"
Vinston beåe prestao da plaĆe, mada su mu se suze i dalje cedile iz oĆiju.
On podiçe pogled ka O'Brajenu.

"Nisam izdao Dçuliju", reĆe.
O'Brajen ga zamiåljeno pogleda odozgo. "Ne", reĆe on. "ne; to stoji. Nisi
izdao Dçuliju."

Ono Ćudno poåtovanje prema O'Brajenu, koje niåta nije moglo uniåtiti,
ponovo zapljusnu Vinstonovo srce. Kako je inteligentan, pomisli on, kako je
inteligentan! Nikad se nije desilo da O'Brajen ne shvati åta mu on kaçe. Svako drugi
bi mu smesta odvratio da je izdao Dçuliju. Jer åta nisu iscedili iz njega pod
mukama? Rekao im je sve åto je znao o njoj, o njenim navikama, njenom
karakteru, proålosti; priznao je gozbe namirnicama sa crne berze, blud, maglovite
planove protiv Partije - sve. A ipak, u onom smislu koji je davao toj reĆi, ipak je
nije izdao. Nije prestao da je voli; oseĄanja koja je imao prema njoj ostala su ista.
O'Brajen je bez objaånjenja razumeo åta je on mislio.

"Recite mi", upita ga Vinston, "hoĄe li me skoro streljati?"
"Dotle moçe potrajati joå dugo", reĆe O'Brajen. "Ti si teçak sluĆaj. Ali ne
gubi nadu. Mi izleĆimo svakog, pre ili posle. Na kraju Ąemo te streljati."

4.
Bilo mu je mnogo bolje. Popravljao se i jaĆao iz dana u dan, ako se moglo
govoriti o danima.
Belo svetlo i zujanje ostali su nepromenjeni, ali Ąelija je bila neåto udobnija
nego ostale u kojima je bio. Na krevetu od dasaka bio je duåek i jastuk; imao je i
stoliĆicu. Bili su ga okupali, a potom ga priliĆno Ćesto puåtali da se pere u limenom
lavoru. ąak su mu davali i tople vode da se pere. Dali su mu novo rublje i Ćist
kombinezon, mazali su mu oteĆenu venu nekom maåĄu koja je ublaçavala svrab.
Izvadili su mu preostale zube i dali veåtaĆku vilicu.
Proålo je mnogo nedelja, ako ne i meseci. Da je bio imalo zainteresovan,
mogao je da prati proticanje vremena, jer su ga hranili u razmacima koji su
izgledali pravilni. Procenjivao je da mu daju tri obroka na dvadeset Ćetiri Ćasa;
ponekad se maglovito pitao da li ga hrane noĄu ili danju. Hrana je zaĆudo bila
dobra, s mesom za svaki treĄi obrok. Jednom su mu dali Ćak i kutiju cigareta.
äibica nije imao, ali mu je veĆito Ąutljivi straçar davao vatre. Prvi put kad je
pokuåao da puåi beåe mu pripala muka, ali nije popustio. Kutija mu je potrajala
dugo: puåio je samo po pola cigarete posle svakog obroka.

Dali su mu tablicu za Ćiji je jedan ugao bila privezana kriçulja. IspoĆetka ih
nije upotrebljavao. ąak i budan, bio je u potpunoj apatiji. ąesto bi izmeću dva
obroka odleçao gotovo ne pokreĄXĄi se, Ćas spavajuĄi a Ćas se budeĄi u nejasne
fantazije u kojima je i otvoriti oĆi bilo previåe. Joå odavno je bio navikao da spava
s jakim svetlom na licu. Nije mu smetalo; jedina je razlika bila u tome åto su mu
snovi bili povezaniji. Celo to vreme sanjao je mnogo, i uvek lepe snove. Bio je u
Zlatnom kraju, ili sedeo meću veliĆanstvenim ruåevinama osvetljenim suncem, s
majkom, sa Dçulijom, s O'Brajenom - nije radio niåta, prosto je sedeo na suncu i
razgovarao s njima o mirnim snovima. Sad kad je podsticaj koji je davao bol bio

133/151