Page 132 - George Orwell - 1984
P. 132

'çordç Orvel – 1984.



                   On se pribliçi staklu. Lice te spodobe izgledalo je izbaĆeno upolje zbog pognutog
                   drçanja. Izgubljeno, hapåeniĆko lice sa Ćvorugavim Ćelom koje je prelazilo u Ąelavo
                   teme, iskrivljen nos i jagodice stuĆenog izgleda iznad kojih su oĆi bile uçarene i
                   blede. Obrazi su bili izborani, a usta izgledala upala. Svakako je posredi bilo
                   njegovo lice, ali mu se Ćinilo da se ono promenilo manje nego on u sebi. Ono åto bi
                   se na njemu videlo bilo bi drukĆije od onog åto je oseĄao. Bio je delimiĆno
                   RĄelavio. U prvom trenutku je pomislio da je posiveo, ali sivo mu je bilo samo
                   teme. Sem ruku i druga lica celo mu je telo bilo sivo od davnaånje prljavåtine koja
                   se upila u koçu. Ovde-onde pod prljavåtinom videle su se crvene brazgotine od
                   rana, a kod Ćlanaka je proåireno mesto na veni bilo zapaljena masa s koje se
                   ljuåtila koça. No istinski ga je prestravilo to åto mu je telo bilo toliko smråalo.
                   Grudni koå  mu je bio uzan kao u kostura; noge su se bile tako istanjile da su u
                   kolenu bile åire nego u butini. Sad je video åta je O'Brajen mislio o vićenju sa
                   strane. Krivina kiĆme je zaprepaåĄivala. Mråava ramena su bila pognuta, ĆineĄi od
                   grudi ulegnuĄe, tanki vrat kao da se savijao nadvoje pod teçinom lobanje. Da je
                   trebalo pogaćati, rekao bi da je u pitanju telo åezdesetogodiånjaka koji pati od
                   kakve opake bolesti.

                          "Ponekad si mislio", reĆe O'Brajen, "da moje lice - lice Ćlana Uçe partije -
                   izgleda staro i istroåeno. äta misliå o svom!"
                          On zgrabi Vinstona za rame i obrte ga tako da se naćRåe licem u lice.

                          "Pogledaj u kakvom si stanju!" reĆe on. "Pogledaj tu prljavåtinu po celom
                   telu. Pogledaj to blato izmeću prstiju na nogama. Pogledaj tu odvratnu ranu na
                   nozi iz koje ti se cedi gnoj. PrimeĄujeå li da zaudaraå kao jarac? Verovatno viåe i ne
                   primeĄujeå. Pogledaj koliko si smråao. Vidiå  li? Mogu da sastavim palac i kaçiprst
                   oko tvoje miåice. Mogao bih ti prelomiti vrat kao åargarepu. Znaå   li da si izgubio
                   dvadeset pet kilograma otkako si nam pao u ruke? ąak ti i kosa opada, u celim
                   pramenovima. Gledaj!" On dohvati Vinstona za kosu i povuĆe; u ruci mu ostade
                   pramen dlaka. "Otvori usta. Devet, deset, jedanaest - imaå     joå  jedanaest zuba.
                   Koliko si imao kad si doåao ovamo? I ovo malo åto ti je ostalo ispada ti iz glave.
                   Gledaj!"
                          On dohvati jedan od Vinstonovih preostalih prednjih zuba izmeću snaçnog
                   palca i kaçiprsta. Kroz Vinstonovu vilicu sevnu bol. O'Brajen mu beåe iåĆupao zub iz
                   korena. Zatim ga baci preko Ąelije.

                          "Truliå", reĆe on, "raspadaå  se. äta si ti? VreĄa ćubreta. Sad se okreni i
                   ponovo pogledaj u ogledalo. Vidiå   li tu spodobu koja te gleda? To je poslednji
                   Ćovek. Ako si ti Ćovek, onda je to ĆoveĆanstvo. A sad se obuci."
                          Sporim, krutim pokretima, Vinston se poĆe oblaĆiti. Do tada nije primeĄivao
                   koliko je mråav i slab. U glavi mu se vrtela samo jedna misao: da se u zatvoru
                   nalazi duçe nego åto mu se Ćinilo. Zatim ga, dok je ponovo navlaĆio svoje bedne
                   krpe, iznenada preplavi saçaljenje prema svom upropaåĄenom telu. Pre no åto je
                   postao svestan åta Ćini, on se skljoka na stoliĆicu koja je stajala pored kreveta i
                   briznu u plaĆ. Bio je svestan svoje ruçnoĄe, svoje nespretnosti - sveçanj kostiju u
                   odvratnom prljavom rublju koji sedi i plaĆe pod grubim belim svetlom - ali se nije
                   mogao zaustaviti. O'Brajen mu poloçi ruke na rame, gotovo ljubazno.

                          "NeĄe to veĆno trajati", reĆe on. "MoçHå se spasti kad god zaçeliå. Sve zavisi
                   od tebe."
                          "Vi ste to uĆinili?" zajeca Vinston. "Vi ste me doveli u ovo stanje."

                          "Ne, Vinstone, ti si sam sebe doveo do njega. To si prihvatio kad si krenuo
                   protiv Partije. Sve je to bilo sadrçano u tvom prvom delu. Nije se desilo niåta åto
                   nisi i sam predvideo."




                                                        132/151
   127   128   129   130   131   132   133   134   135   136   137