Page 131 - George Orwell - 1984

'çordç Orvel – 1984.

Kao i obiĆno, od njegovog glasa Vinston se oseti smlavljen i bespomoĄan.
Usto se bojao da Ąe O'Brajen ponovo povuĄi poluçicu na brojĆaniku. No ipak nije
mogao da Ąuti. Slabaåno bez argumenata, bez iĆega åto bi ga podrçavalo sem
neiskazivog straha od onoga åto je O'Brajen rekao, on se vrati u nazad.
"Ne znam - ne tiĆe me se. Nekako Ąete veĄ propasti. Neåto Ąe vas veĄ
pobediti. PobediĄe vas çivot."
"Mi vladamo çivotom, Vinstone, na svim njegovim nivoima. Ti zamiåljaå da
postoji neåto åto se zove ljudska priroda, åto Ąe se razgneviti od naåih dela i
okrenuti protiv nas. Ali ljudsku prirodu stvaramo mi. ąovek se moçe mesiti do
beskonaĆnosti. Ili si se moçda vratio svom starom verovanju da Ąe se proleteri ili
robovi diĄi i zbaciti nas. Izbaci to iz glave. Oni su bespomoĄni, kao çivotinje.
ąoveĆanstvo - to je Partija. Ostali su van njega; nevaçni su."
"Ne tiĆe me se. Na kraju Ąe vas potuĄi. Pre ili posle Ąe vas prozreti, a onda
Ąe vas razbiti u paramparĆad."
"Vidiå li ti kakav dokaz da se to deåava?"
"Ne. Ja u to verujem. Znam da Ąete propasti. Postoji neåto u vasioni - ne
znam, neki duh, neki princip - åto nikad neĄete pobediti."
"Verujeå li ti u boga, Vinstone?"
"Ne."
"Pa åta je to onda, koji je taj princip koji Ąe pobediti?"
"Ne znam. Duh Ćoveka."

"A da li ti sebe smatraå Ćovekom?"
"Da." "Ako jesi, Vinstone, onda si poslednji. Tvoja vrsta je izumrla;
naslednici smo mi. Shvataå li da si sam? Ti si van istorije, ti ne postojiå." Ponaåanje
mu se promeni; on reĆe neåto grublje: "I smatraå se moralno viåim od nas, s naåim
laçima i naåom svirepoåĄu?"
"Da, smatram se viåim."
O'Brajen ne reĆe niåta. Govorila su neka druga dva glasa. Posle jednog
trenutka Vinston primeti da je jedan od tih glasova njegov. To åto se Ćulo bilo je
magnetofonski snimak razgovora koji je vodio s O'Brajenom one veĆeri kad je
pristupio Bratstvu. On se sad Ću kako obeĄava da Ąe lagati, krasti, falsifikovati,
ubijati, podsticati uzimanje droga i prostituciju, åiriti veneriĆne bolesti, baciti
vitriol deci u lice. O'Brajen uĆini kratak, nestrpljiv pokret, kao da bi rekao da je
stvar nevredna prikazivanja. Zatim okrete prekidaĆ i glasovi uĄutaåe.
"Ustani s kreveta", reĆe.
Veze se behu olabavile. Vinston se spusti na pod i nesigurno uspravi.
"Ti si poslednji Ćovek", reĆe O'Brajen. "Ti si zatoĆenik ljudskog duha.
VideĄHå se kakav si. Skini odeĄu."
Vinston odreåi komad kanapa koji mu je drçao kombinezon. Patent-zatvaraĆ
su mu odavno bili iåĆupali. Nije se mogao setiti da li je i jedan put skinuo svu odeĄu
sa sebe otkako su ga uhapsili. Ispod kombinezona telo su mu obavijale prljave
çXĄkaste krpe, koje on jedva prepoznade kao ostatke donjeg rublja. Dok ih je
skidao sa sebe, on primeti trokrilno ogledalo na suprotnom kraju sobe. Pribliçi mu
se, zatim se zaustavi u pola koraka. Iz grla mu se beåe oteo nehotiĆan krik.
"Hajde, hajde", reĆe O'Brajen. "Stani izmeću krila. VideĄHå se i sa strane."

Vinston beåe zastao jer ga je bilo strah. Prema njemu je iåla povijena siva,
kosturna prilika. Plaåio je viåe njen izgled nego samo saznanje da je ta prilika on.

131/151