Page 129 - George Orwell - 1984

'çordç Orvel – 1984.

"Nije vaçno. PobediĄemo ih kad nam bude odgovaralo. No Ćak i da ih ne
pobedimo, åta bi to smetalo? Mi ih moçemo jednostavno iskljuĆiti iz svesti.
Okeanija je ceo svet."
"Ali i sama zemlja je samo zrnce praåine. A Ćovek je siĄXåan - bespomoĄan!
Otkad on postoji. Zemlja je milionima godina bila nenastanjena."
"Kojeåta. Zemlja je stara koliko i mi, niåta starije. Kako bi mogla biti
starija? Sve åto postoji, postoji samo kroz ljudsku svest."
"Ali stene su pune kostiju izumrlih çivotinja - mamuta, mastodonata i
ogromnih gmizavaca koji su postojali daleko pre nego åto se uopåte Ćulo za
Ćoveka."
"Vinstone, jesi li ti video te kosti? Razume se da nisi. Njih su izmislili biolozi
iz devetnaestog veka. Pre Ćoveka nije postojalo niåta. Posle Ćoveka, ako on ikad
nestane s lica zemlje, neĄe biti niĆeg. Van Ćoveka nepostoji niåta."
"Ali van nas je ceo kosmos. Pogledajte zvezde! Neke od njih su udaljene
milionima svetlosnih godina. One su nam zauvek van dohvata."

äta su zvezde?" ravnoduåno reĆe O'Brajen. "PlamiĆci udaljeni koji kilomtar.
Da hoĄemo, mogli bismo stiĄi do njih. Ili ih izbrisati. Zemlja je centar vasione.
Sunce i zvezde se okreĄu oko nje."
Vinston uĆini joå jedan grĆevit pokret. Ovog puta nije rekao niåta. O'Brajen
nastavi kao da odgovara na izreĆenu primedbu:
"Razume se, za izvesne svrhe to nije istina. Kad plovimo okeanom, ili kad
predvićamo pomraĆenje, Ćesto nam je pogodno da pretpostavimo da se zemlja
okreĄe oko sunca i da su zvezde udaljene milione miliona kilometra. Ali åta s tim?
Misliå li da nismo u stanju da stvorimo dvostruki sistem astornomije? Zvezde mogu
biti i blizu i daleko, veĄ prema tome kako nam je potrebno. Misliå li da naåi
matematiĆari nisu tome dorasli? Jesi li zaboravio dvomisao?"
Vinston ponovo potonu u krevet. äta je god govorio, brz odgovor ga je lomio
kao tojaga. A ipak je znao, znao, da je u pravu. Verovanje da van sopstvenog duha
ne postoji niåta - pa valjda postoji neki naĆin da se dokaçe da je pogreåno? Zar nije
joå odavno u proålosti oboreno? Za to verovanje postojalo je Ćak i ime, ali ga se
nije mogao setiti. O'Brajenove usne, dok ga je posmatrao odozgo, iskriviåe se u blag
osmejak.
"Rekoh ti, Vinstone", reĆe on, "da si u metafizici slab. ReĆ koje pokuåavaå da
se setiå jeste solipsizam. Ali greåLå. To nije solipsizam. Kolektivni solipsizam, ako
hoĄHå - to da. Ali to je druga stvar; Ćak sasvim suprotna. Ali skrenuli smo s pravca",
dodade on izmenjenim tonom. "Prava moĄ, moĄ za koju se mi moramo boriti i
danju i noĄu, nije moĄ nad stvarima nego nad ljudima." On zastade, i za trenutak
ponovo postade sliĆan uĆitelju koji ispituje bistrog ćaka: "Kaçi mi, Vinstone, kako
jedan Ćovek uspostavlja svoju moĄ nad drugim?"
Vinston razmisli. "PrimoravajuĄi ga da pati", reĆe.
"Upravo tako. PrimoravajuĄi ga da pati. Nije dovoljna samo pokornost. Ako
ne pati, kako ĄHå znati da se pokorava tvojoj volji, a ne svojoj? MoĄ se sastoji u
nanoåenju bola i poniçenja. MoĄ se sastoji u tome da se ljudski duh razbije na
komade a potom sastavi u çeljeni oblik. Da li ti sad biva jasno kakav svet mi
stvaramo? Taj svet je potpuna suprotnost onim glupavim hedonistiĆkim utopijama
koje su zamiåljali reformatori u proålosti. Svet straha, izdajstva i muke, svet u
kome se gazi i biva zgaçen, svet koji Ąe s procesom rafiniranja postajati
nemilosrdniji. Napredak u naåem svetu znaĆLĄe napredak ka poveĄanju bola. Stare
civilizacije su tvrdile da se zasnivaju na ljubavi i pravdi. Naåa se zasniva na mrçnji.

129/151