Page 127 - George Orwell - 1984

'çordç Orvel – 1984.

ispoljavao neinteligenciju. Ponekad bi proåla cela seansa a da O'Brajen ne upotrebi
brojĆanik. Vinston nije znao koliko je seansi bilo. Ceo taj proces kao da se protezao
dugo, beskrajno - verovatno nedeljama - a razmaci izmeću seansi trajali su katkad
nekoliko dana a katkad samo sat ili dva.
"LeçHĄi ovde", reĆe O'Brajen, "Ćesto si se Ćudio Ćak si i mene pitao - zaåto
Ministarstvo ljubavi troåi toliko vremena i truda na tebe. Dok si bio slobodna,
zbunjivalo te je, u osnovi to isto pitanje. Bio si u stanju da shvatiå mehanizam
druåtva u kome çiviå, ali ne i njegove pokretaĆke motive. SeĄDå li se da si napisao u
dnevniku 'Jasno mi je kako; nije mi jasno zaåto'? I upravo kad si poĆeo razmiåljati o
onome 'zaåto', poĆeo si da sumnjaå u svoju normalnost. ProĆitao si knjigu,
Goldåtajnovu knjigu; ili bar neke delove. Da li si odatle saznao iåta åto veĄ nisi
znao?"
"Vi ste je proĆitali?" upita Vinston.

"Ja sam je napisao. To jest, uĆestvovao u pisanju. Kao åto znaå, nijedna
knjiga se ne proizvodi samostlano."
"Je li istina ono åto u njoj piåe?"

äto se opisa tiĆe, jeste. Mećutim program akcije koji ona iznosi suåta je
besmislica. Potajno nagomilavanje znanja - postepeno åirenje prosveĄenosti -
konaĆno proleterska revolucija - zbacivanje Partije s vlasti. Ti si i sam predvideo da
Ąe to pisati u njoj. Sve je to besmislica. Proleteri se neĄe nikad pobuniti, ni za
hiljadu godina, ni za milion. Ne mogu. Ne moram ti reĄi zaåto: ti to znaå i sam. Ako
si ikad gajio snove o ustanku, moraå ih napustiti. Partija se ni na koji naĆin ne
moçe zbaciti s vlasti. Vladavina Partije je veĆna. To treba da ti bude polazna taĆka
u daljem razmiåljanju."
On se pribliçi krevetu. VeĆna! ponovi on. "A sad da se vratimo na pitanje
'kako' i 'zaåto'. Tebi je priliĆno jasno kako se Partija odrçava na vlasti. Sad mi reci
zaåto se mi drçimo vlasti. äta nas na to pokreĄe? Zaåto çelimo moĄ? Hajde, govori",
dodade on kad mu Vinston nije odgovorio.
Vinston ipak ne progovori joå trenutak-dva. Beåe ga savladalo oseĄanje
zamorenosti. Sa O'Brajenovog lica ponovo je zraĆila jedva primetna ludaĆka
zanesenost. Znao je u napred åta Ąe O'Brajen reĄi. Da Partija ne çeli vlast radi sebe
same nego za dobro veĄine. Da ona çeli vlast zato åto su ljudi iz mase slabiĄi i
kukavice koji ne mogu izdrçati slobodu niti se suoĆiti s istinom, te da im zato
moraju rukovoditi i sistematski ih obmanjivati drugi, jaĆi od njih. Da ĆoveĆanstvo
mora birati izmeću slobode i sreĄe, i da je, za ogromnu veĄinu, sreĄa bolja. Da je
Partija veĆiti zaåtitnih slabih, sekta predana jedinstvenom idealnu koji Ćini zlo da
bi stvorila dobro, koja çrtvuje svoju sreĄu za sreĄu drugih. Straåno je to, pomisli
Vinston, straåno je to åto Ąe O'Brajen verovati u sve ovo kad bude izrekao ove reĆi.
Vidi mu se po licu. O'Brajen zna sve. Zna hiljadu puta bolje no Vinston u kakvom
poniçenju çivi ogromna masa ljudi i kojim ih laçima i varvarskim delima Partija
odrçava u takvom stanju. On je shvatio sve, odmerio sve, i zakljuĆio da niåta od
toga nije vaçno; krajnji cilj opravdava sve. äta se moçe, pomisli Vinston, protiv
ludaka koji je inteligentniji nego ti, koji praviĆno sasluåa tvoje argumente a zatim
jednostavno nastavlja sa svojim ludilom?
"Vi rukovodite nama za naåe dobro", slabim glasom reĆe on. "Vi verujete da
ljudi nisu sposobni da upravljaju sami sobom i stoga..."
On se trçe i skoro kriknu. Kroz telo mu beåe proåao udar bola. O'Brajen beåe
povukao poluçicu do trideset pet.
"Gluposti, Vinstone, gluposti!" uzviknu on. "Morao bi biti pametniji."
On vrati poluçicu na mesto i nastavi:

127/151