Page 126 - George Orwell - 1984

'çordç Orvel – 1984.

O'Brajen se ponovo osmehnu. "Izdala te je, Vinstone. Smesta, bez rezerve.
Retko sam kad video da nam neko pristupa tako brzo. Da je vidiå, jedva bi je
poznao. Sav bunt, sve obmane, sva ludost, sva iskrenost duha - sve je to isterano iz
nje. To je bilo savråeno obraćeno, åkolski primer."
"MuĆili ste je?"
O'Brajen ostavi ovo bez odgovora. "SledeĄe pitanje", reĆe on.
"Da li Veliki Brat postoji?"

"Razume se da postoji. Partija postoji. Veliki Brat je otelovljenje Partije."
"Da li on postoji u istom smislu kao i ja?"
"Ti ne postojiå", reĆe O'Brajen.
Njega ponovo napade oseĄanje bespomoĄnosti. Poznavao je, ili bar mogao
zamisliti, argumente kojima bi se dokazalo da on ne postoji; argumente kojima bi
se dokazalo da on ne postoji; ali oni su bili besmislice, igra reĆi. Zar i sama izjava
'ti ne postojiå' ne sadrçi logiĆki apsurd? Ali åta vredi to reĄi? Duh mu se skupi pri
pomisli na neporecive, ludaĆke argumente kojima bi ga O'Brajen srubio.
"Mislim da postojim", umorno reĆe on. "Svestan sam postojanja svoje
liĆnosti. Roćen sam, i umreĄu. Imam ruke i noge. Zauzimam odrećeno mesto u
prostoru. Nijedno Ćvrsto telo ne moçe zauzeti to istomesto u isto vreme. Da li veliki
Brat postoji u tom smislu?"
"To nije vaçno. On postoji."
"HoĄe li Veliki Brat umreti?"
"Razume se da neĄe. Kako bi mogao da umre? SledeĄe pitanje." "Da li
Bratstvo postoji?"
"To Vinstone, neĄHå saznati nikad. Ako reåimo da te pustimo na slobodu kad
budemo gotovi s tobom, ako doĆekaå i devedesetu, ni tad neĄHå saznati da li je na
to pitanje odgovor da ili ne. Dokle god bude çiv, to Ąe u tvojoj glavi ostati
nereåena zagonetka."
Vinston je leçao ĄuteĄi. Grudi su mu se dizale i spuåtale malo ubrzanije. Joå
uvek nije bio postavio ono pitanje koje mu je prvo doålo u glavu. Znao je da ga
mora postaviti, a ipak mu se Ćinilo da jezik odbija da ga izgovori. Na O'Brajenovom
licu dalo se proĆitati da ga to zabavlja. ąinilo se Ćak da mu i naoĆare imaju neki
ironiĆan sjaj. Zna, pomisli Vinston, zna åta Ąu ga pitati! Na tu pomisao, iz njega
grunuåe reĆi:
äta je u sobi sto jedan?"

O'Brajenu se izraz lica ne promeni. On odgovori suvo:
"Ti znaå åta je u sobi sto jedan, Vinstone. Svako zna åta je u sobi sto jedan."
On podiçe prst prema Ćoveku u belom mantilu. Senasa je oĆigledno bila
gotova. U Vinstonovu ruku se zari igla. On gotovo istog trenutka utonu u dubok san.

3.
"Tvoje leĆenje ima tri faze", reĆe O'Brajen."UĆenje, shvatanje i prihvatanje.
Vreme je da ućHå u drugu fazu."
Kao i uvek, Vinston je leçao na lećima. No od nedavna su mu veze bile
labavije. Joå uvek su ga vezivale za krevet, ali sada je mogao da malo pokrene ruke
u laktu. BrojĆanik je takoće postao manje uçasan. Od njegovih udara spasavala ga
je hitrina duha; O'Brajen je povlaĆio ruĆicu uglavnom samo onda kad je Vinston

126/151