Page 124 - George Orwell - 1984

'çordç Orvel – 1984.

bila tajna i nemoĄna. ąak ni u trenutku smrti ne moçemo dopustiti nikakva
skretanja. U proålosti je jeretik, iduĄi na lomaĆu, i dalje bio jeretik; propagirao je
svoju jeres, zanosio se njome. ąak je i çrtva staljinskih Ćistki mogla nositi bunt u
svojoj glavi dok je iåla hodnikom ĆekajuĄi metak. Ali mi Ćinimo mozak savråenim
pre nego åto ga raznesemo. Zapovest starih despotskih sistema bila je 'Nemoj'.
Zapovest totalitarnih sistema bila je 'Budi'. Naåa zapovest je 'Jesi'. Niko koga
dovedemo ovde viåe ne ustaje protiv nas. Svakoga oĆistimo do kraja. ąak i ona tri
bedna izdajnika u Ćiju si nevinost nekad verovao - Dçons, Aronson i Raterford - i
njih smo na kraju slomili. U njihovom sasluåavanju uĆestvovao sam i ja. Video sam
ih kako se polagano iscrpljuju, cvile, puze, plaĆu - i to na kraju ne od straha, nego
jedino od kajanja. Kad smo s njima bili gotovi, bili su samo ljuåture ljudi. U njima
nije bilo viåe njiĆega sem çalosti zbog onoga åto su uĆinili, i ljubavi prema Velikom
Bratu. Bilo je dirljivo videti koliko su ga voleli. Molili su da ih streljamo odmah, da
bi umrli dok im je mozak joå Ćist." Glas mu beåe postao gotovo sanjalaĆki. Na licu
su mu se opet videli onaj zanos i ono ludaĆko oduåevljenje. Ne pretvara se, pomisli
Vinston; nije dvoliĆan; on veruje u ono åto govori. Najviåe ga je muĆila sopstvena
intelektualna nedoraslost. Posmatrao je teåku a ipak elegantnu priliku kako koraĆa
gore-dole, kako mu ulazi i izlazi iz vidnog polja. O'Brajen je u svakom pogledu bio
veĄi od njega. On sam nije imao, niti ikad moçe imati, nijednu misao koju O'Brajen
nije joå odavno upoznao, ispitao i odbacio. U O'Brajenovom duhu bio je sadrçan
Vinstonov. No u tom sluĆaju, kako je moguĄe da O'Brajen bude lud? Mora biti da je
lud on, Vinston. O'Brajen se zaustavi i pogleda ga odozgo.

"Nemoj zamiåljati da ĄHå se spasti, Vinstone, ma koliko nam se potpuno
predao. Mi ne åtedimo nikog ko je jednom zastranio. ąak i ako nam se prohte da te
pustimo da odçiviå svoj çivot do prirodne smrti, ni tad nam neĄHå pobeĄi. äta ti se
desi ovde, ostaje zauvek. Shvati to unapred. SmoçdiĄemo te do stepena odakle
nema povratka. Ovde Ąe ti se dogoditi stvari od kojih se nikad neĄHå oporaviti,
makar çiveo hiljadu godina. Viåe nikad neĄHå moĄi da imaå obiĆno ljudska oseĄanja.
U tebi Ąe sve biti mrtvo. Viåe nikad neĄHå biti kadar da osetiå ljubav, prijateljstvo,
radost çivota, smeh, radoznalost, hrabrost, poåtenje. Bi åupalj. Mi Ąemo te
isprazniti, potom ispuniti samim sobom."
On zastade i dade znak Ćoveku u belom mantilu. Vinston oseti kako mu se
neki teåki aparat smeåta iza glave. O'Brajen sede na krevet, te mu je lice bilo skoro
na istom nivou s Vinstonovim.
"Tri hiljade", reĆe, govoreĄi preko Vinstonove glave Ćoveku u belom
mantilu.
Dva meka tampona, blago ovlaçena, pritisnuåe Vinstonove slepooĆnice. On
uzdrhta. BiĄe bola, nekog novog bola. O'Brajen poloçi svoju ruku na njegovu,
ohrabrujuĄi, gotovo neçno.
"Ovog puta te neĄe boleti", reĆe on. "Gledaj me pravo u oĆi."
U tom trenutku se zbi razorna eksplozija ili neåto åto je liĆilo na eksploziju,
mada nije bio siguran da li je bilo i zvuka. No u svakom sluĆaju video je
zaslepljujuĄi bljesak. Nije ga bolelo niåta, jedino se osetio nemoĄan. Iako je veĄ
leçao na lećima kad se to desilo, imao je Ćudan utisak da je oboren na leća nekim
straånim, bezbolnim udarcem. Sem toga, neåto mu se i u glavi bilo promenilo. Dok
mu se vid ponovo izoåtravao, on se seti gde je i prepoznade lice koje je gledalo u
njegovo; ali negde je postojala neka praznina, kao da mu je iz mozga izvaćen
komad.
"ProĄi Ąe", reĆe O'Brajen. "Pogledaj me u oĆi. S kojom je zemljom Okeanija
u ratu?"

124/151