Page 125 - George Orwell - 1984

'çordç Orvel – 1984.

Vinston razmisli. Znao je åta znaĆi reĆ Okeanija, i da je on graćanin
Okeanije. SeĄao se takoće i Evroazije i Istazije, ali ko je s kim u ratu nije znao.
Nije se Ćak ni seĄao nikakvog rata.
"Ne seĄam se."

"Okeanija je u ratu s Istazijom. SeĄDå li se sad?"
"Da."
"Okeanija je oduvek bila u ratu s Istazijom. Od poĆetka tvog çivota, od
poĆetka Partije, od poĆetka istorije, rat traje bez prekida, uvek isti rat. SeĄDå li se
toga?"
"Da."

"Pre jedanaest godina stvorio si legendu o trojici ljudi koji su bili osućeni na
smrt zbog izdaje. Tvrdio si da si video komad papira koji je dokazivao njihovu
nevinost. Takav komad papira nikad nije postojao. Ti si ga izmislio, a kasnije si
poverovao u njega. Sad se seĄDå upravo onog trenutka kad si ga izmislio. SeĄDå li
se?"
"Da."

"Malopre sam podigao prste na ruci i pokazao ti. Video si pet prstiju. SeĄDå li
se?"
"Da."

O'Brajen podiçe prste leve ruke, sakrivåi palac.
"Ovde ima pet prstiju. Vidiå li pet prstiju?"
"Da."
I zaista ih je video toliko, za jedan kratak trenutak, pre nego åto mu se
predeo svesti izmenio. Video je pet prstiju, bez ikakve deformacije. Onda sve
ponovo postade normalno, i stari strah, mrçnja i zgranutost se vratiåe i skoliåe ga.
No postojao je trenutak - nije znao koliki; moçda trideset sekundi - jasnoĄe i
sigurnosti, kad je svaka nova O'Brajenova sugestija ispunjavala po jedno prazno
mesto i postajala apsolutna istina, kad je dva i dva moglo isto tako lako biti tri kao
i pet, da je to bilo potrebno. Taj trenutak beåe izbledeo pre nego åto je O'Brajen
spustio ruku; no, iako se nije dao povratiti, ostao je u seĄanju, kao åto u seĄanju
ostaje kakav intenzivan doçivljaj iz nekog udaljenog doba çivota, doba kad je
Ćovek bio sasvim druga liĆnost nego u trenutku seĄanja.
"Sad vidiå", reĆe O'Brajen, "da je to, bilo kako bilo, moguĄe."
"Da", reĆe Vinston.
O'Brajen ustade zadovoljna lica. Levo od njega Vinston spazi Ćoveka u
belom mantilu kako odbija vrh ampule i puni åpric. O'Brajen se okrete Vinstonu s
osmehom, i, gotovo na stari naĆin, popravi naoĆare na nosu.

"SeĄDå li se da si napisao u dnevniku", reĆe on, "da je svejedno jesam li ti
prijatelj ili neprijatelj, poåto sam, u najmanju ruku, Ćovek koji te razume i s kojim
se moçe razgovarati? Imao si pravo. Ja volim da razgovaram s tobom. Dopada mi se
ustrojstvo tvog intelekta. PodseĄa me na moje, s tom razlikom åto si ti lud. Pre
nego åto zavråimo ovu seansu, moçHå mi postaviti nekoliko pitanja, ako hoĄHå."
"Bilo kakvih?"

"Kakvih hoĄHå." On vide da su Vinstonove oĆi na brojĆaniku. "IskljuĆen je.
Koje ti je prvo pitanje?"
äta ste uradili s Dçulijom?" upita Vinston.

125/151