Page 122 - George Orwell - 1984
P. 122
'çordç Orvel – 1984.
Bol preplavi Vinstonovo telo. Kazaljka je morala biti na sedamdeset-
sedamdeset pet. On ovog puta zatvori oĆi. Znao je da su prsti joå tu, i da ih je
Ćetiri. Bilo je vaçno jedino ostati u çivotu dok ne proće grĆ. Viåe nije primeĄivao da
li jauĆe ili ne. Bol se ponovo ublaçi. On otvori oĆi. O'Brajen beåe povukao poluçicu
natrag.
"Koliko prstiju, Vinstone?"
ąetiri. Pretpostavljam da ih je Ćetiri. Da mogu, video bih pet. Pokuåavam
da vidim pet."
äta çeliå: da me ubediå kako vidiå pet, ili da ih zaista vidiå?"
"Da ih zaista vidim."
"Ponovo", reĆe O'Brajen.
Kazaljka se pope na osamdeset - moçda i devedeset. Vinston se samo
povremeno seĄao zaåto mu se zadaje bol. Iza Ćvrsto stisnutih kapaka izgledalo mu
je da se prsti - Ćitava åuma prstiju - pokreĄu kao u kakvoj igri, prepliĄu i raspliĄu,
nestaju jedni iza drugih i ponovo se pojavljuju. Pokuåavao je da ih izbroji, nije se
viåe seĄao zaåto. Znao je samo da je nemoguĄe izbrojati ih, i da je to na neki naĆin
posledica tajanstvene istovetnosti izmeću pet i Ćetiri. Bol se ponovo utiåa. Kad je
otvorio oĆi, vide isti prizor. Bezbroj prstiju, nalik na drveĄe u pokretu, i dalje je
prolazilo u oba pravca, ukråtajuĄi se i ponovo se razdvajajuĄi. On ponovo zaçmuri.
"Koliko sam prstiju podigao, Vinstone?"
"Ne znam. Ne znam. UbiĄete me ako nastavite. ąetiri, pet, åest -
najiskrenije vam kaçem da ne znam."
"To je veĄ bolje", reĆe O'Brajen.
U Vinstonovu ruku zabode se igla. Gotovo u istom trenu po celom telu mu se
raåiri blaçena, lekovita toplota. Bol je veĄ bio dopola zaboravljen. On otvori oĆi i
zahvalno pogleda naviåe, prema O'Brajenu. Na prizor krupnog, izboranog lica, tako
ruçnog a tako inteligentnog, srce mu se steçe. Da se mogao pomaĄi, ispruçio bi
ruku i stavio je O'Brajenu na rame. Nikad ga nije voleo dublje no tog trenutka, i to
ne samo zato åto mu je O'Brajen zaustavio bol. Bilo mu se vratilo staro oseĄanje da
u osnovi nije vaçno je li O'Brajen prijatelj ili neprijatelj. O'Brajen je bio Ćovek s
kojim se moglo razgovarati. Moçda Ćoveku i nije toliko potrebno da bude voljen
koliko da bude shvaĄen. O'Brajen ga je muĆenjem doterao do ivice ludila, a za neko
vreme Ąe ga poslati i u smrt. To niåta nije smetalo. U izvesnom smislu dubljem od
prijateljstva, njih dvojica su bili intimni; mada to nijedan od njih nije iskazao
reĆima, postojalo je neko mesto gde se mogu sresti i razgovarati. O'Brajen ga je
odozgo posmatrao s izrazom lica koji je nagoveåtavao da i on sam misli tu misao.
Kad je progovorio, ton mu je bio lak i neusiljen.
"Znaå li gde se nalaziå, Vinstone?" reĆe on.
"Ne znam. Nagaćam. U Ministarstvu ljubavi."
"Znaå li koliko si vremena ovde?"
"Ne znam. Danima, nedeljama, mesecima - verovatno mesecima."
"A zaåto misliå da mi dovodimo ljude ovamo?"
"Da ih naterate da priznaju."
"Ne, nije zato. Pokuåaj ponovo."
"Da ih kaznite."
"Ne!" uzviknu O'Brajen. Glas mu se beåe naglo promenio, a lice odjednom
postalo istovremeno strogo i uzbućeno. "Ne! Ne da samo izvuĆemo priznanje, ne da
122/151
