Page 121 - George Orwell - 1984

'çordç Orvel – 1984.

O'Brajen podiçe levu ruku, nadlanicom prema Vinstonu, sakrivåi palac i
raåirivåi preostala Ćetiri prsta.

"Koliko sam prstiju podigao, Vinstone?"
ąetiri."
"A ako Partija kaçe da nije Ćetiri nego pet - koliko onda?"
ąetiri."

ReĆ mu se zavråi u priguåenom jauku. Kazaljka na brojĆaniku beåe uzletela
na åezdeset pet. Po celom telu mu izbi znoj. Vazduh mu je prodirao u pluĄa i
izlazio s dubokim stenjanjem koje nije mogao zaustaviti Ćak ni kad je stegao zube.
O'Brajen ga je posmatrao. DrçHĄi i dalje Ćetiri prsta raåirena. Zatim povuĆe
poluçicu. Ovog puta se bol samo malo ublaçi.
"Koliko prstiju, Vinstone?"
ąetiri."

Kazaljka se pope na åezdeset.
"Koliko prstiju, Vinstone?"
ąetiri! ąetiri! äta drugo da kaçem? ąetiri!"
Kazaljka se mora biti popela joå viåe, ali on je nije pratio. Vid su mu
ispunjavali krupno, strogo lice i Ćetiri prsta. Prsti su mu stajali pred oĆima kao
stubovi, ogromni, zamagljenih obrisa, pomalo zatreseni; ali bilo ih je bez pogovora
Ćetiri.
"Koliko prstiju, Vinstone?"

ąetiri! Prekinite, prekinite! Kako moçete dalje? ąetiri! ąetiri!"
"Koliko prstiju, Vinstone?"
"Pet! Pet! Pet!"
"Ne, Vinstone, to ti neĄe vredeti. LaçHå me. Ti joå uvek misliå da ih je Ćetiri.
Koliko prstiju, molim?"
ąetiri! Pet! ąetiri! Koliko hoĄete. Samo prekinite, prekinite ovaj bol!"
Odjednom se naće kako sedi, s O'Brajenovom rukom oko ramena. Bio je bez
svesti nekoliko sekundi. Spone koje su mu stezale telo bile su olabavljene. Bilo mu
je veoma hladno, zubi su mu cvokotali, niz obraze su mu tekle suze. Za trenutak se
pripi uz O'Brajena kao dete, oseĄajuĄi Ćudno smirenje od njegove teåke ruke na
svojim ramenima. Imao je oseĄaj da je O'Brajen njegov zaåtitnik, da je bol neåto
åto dolazi spolja, i da je O'Brajen taj koji Ąe ga od njega spasti.

"Sporo uĆLå, Vinstone", blago reĆe O'Brajen.
"Pa åta mogu?" zacmolji on. "Kako mogu da ne vidim åta mi je pred oĆima.
Dva i dva su Ćetiri."

"Ponekad, Vinstone. Ponekad su pet. Ponekad su tri. Ponekad sve troje
istovremeno. Moraå se viåe truditi. Postati normalan nije lako."
On poloçi Vinstona na krevet. Veze na udovima se ponovo stegoåe, ali bol
beåe iåĆileo a drhtavica prestala; sad je samo oseĄao slabost i hladnoĄu. O'Brajen
mahnu glavom Ćoveku u belom mantilu, koji je sve to vreme stajao nepomoĆno.
Ovaj se saçe i zagleda se izbliza u Vinstonove oĆi, opipa mu puls, poloçi uvo na
grudi, kucnu ovde-onde; zatim klimnu prema O'Brajenu.
"Ponovo", reĆe O'Brajen.

121/151