Page 120 - George Orwell - 1984

'çordç Orvel – 1984.

Kako biti siguran da to nije jednostavno podvala? Moçda je to ludaĆko iåĆDåivanje
svesti zaista moguĄe; to je bila misao koja ga je poraçavala.

O'Brajen ga je zamiåljeno posmatrao odozgo. Viåe nego ikad izgledao je kao
XĆitelj koji se trudi oko deteta koje je zastranilo, ali koje ipak mnogo obeĄava.

"Postoji jedna partijska parola koja se odnosi na proålost", reĆe on. "Molim
te ponovi je."
"'Ko kontroliåe proålost, kontroliåe buduĄnost; ko kontroliåe sadaånjost,
kontroliåe proålost'", posluåno ponovi Vinston.
"'Ko kontroliåe sadaånjost, kontroliåe proålost'", reĆe O'Brajen klimajuĄi
glavom, sporo i s odobravanjem. "Da li ti, Vinstone, smatraå da proålost realno
postoji?"

Vinstona opet obuze oseĄanje bespomoĄnosti. OĆi mu poleteåe brojĆaniku.
Ne samo da nije znao da li Ąe ga od bola spasti 'da' ili 'ne'; nije znao Ćak ni za koji
on sam veruje da je taĆan.
O'Brajen se blago nasmeåi. "Vinstone, u metafizici nisi jak", reĆe on. "Do
ovog trenutka nisi ni razmiåljao åta znaĆi postojanje. FormulisaĄu preciznije. Da li
proålost postoji konkretno, u prostoru? Da li negde postoji neko mesto, neki svet
Ćvrstih predmeta, gde se proålost joå uvek odvija?"
"Ne."
"Gde onda postoji proålost, ako uopåte postoji?"
"U dokumentima. Zapisana."

"U svesti. U ljudskom pamåenju."
"U pamĄenju. Vrlo dobro. Mi, Partija, kontroliåemo sva dokumenta i sva
pamĄenja. Mi dakle kontroliåemo i proålost, zar ne?"

"Ali kako vi moçete spreĆiti ljude da pamte?" uzviknu Vinston, ponovo za
trenutak zaboravivåi na brojĆanik. "PamĄenje je nevoljno. Ono je van Ćoveka. Kako
moçete kontrolisati pamĄenje? Moje niste stavili pod kontrolu!"
O'Brajen se ponovo namrgodi i poloçi ruku na brojĆanik.
"Naprotiv", reĆe, "ti ga nisi stavio pod kontrolu. To te je i dovelo ovde. Ti si
dospeo ovamo zato åto nisu uspeo u poniznosti, u samodisciplini. Nisi hteo da izvråLå
onaj Ćin pokoravanja koji je cena normalnosti. Viåe si voleo da budeå lud, da budeå
manjina koja se sastoji samo od jednog Ćoveka. Vinstone, samo disciplinovan duh
moçe opaçati stvarnost. Ti verujeå da je stvarnost neåto objektivno, spoljno, åto
postoji za sebe. Ti isto tako verujeå da je priroda stvarnosti sama po sebi
RĆigledna. Kad zavaravaå sebe misleĄi da neåto vidiå, ti pretpostavljaå da svi ostali
vide isto åto i ti. Ali ja ti velim, Vinstone, da stvarnost nije spoljna. Stvarnost
postoji u ljudskoj svesti i nigde viåe. I to ne u svesti pojedinca, koja moçe greåiti i
koja, bilo kako bilo, brzo umire; samo u partijskoj svesti, koja je kolektivna i
besmrtna. Istina je ono za åta Partija kaçe da je istina. Stvarnost se moçe opaçati
samo kroz oĆi Partije. To je Ćinjenica koju moraå ponovo nauĆiti, Vinstone. Za to je
potreban Ćin samouniåtenja, napor volje. Pre nego åto ĄHå postati normalan, moraå
se poniziti."
On zastade nekoliko trenutaka, kao da bi sagovorniku dao vremena da
njegove reĆi shvati do kraja.
"Da li se seĄDå", nastavi on, "da si zapisao u svoj dnevnik, Sloboda, to je
sloboda reĄi da su dva i dva Ćetiri?"
"Da", reĆe Vinston.

120/151